Сајам високог образовања — кратки водичи кроз факултете


Архитектонски факултет у Београду



Биолошки факултет у Београду



Економски факултет у Београду



Математички факултет у Београду



Факултет за пословне студије у Пожаревцу



Фармацеутски факултет у Београду



Филолошки факултет у Београду



Филолошко-​уметнички факултет у Крагујевцу



Факултет организационих наука у Београду



Природно-​математички факултет у Новом Саду



Технолошко-​металуршки факултет у Београду



Пољопривредни факултет у Београду



Универзитет Метрополитан



Учитељски факултет у Београду



Пословне и правне студије Универзитета Никола Тесла



Правни факултет у Београду



Правни факултет Универзитета Унион



Универзитет Сингидунум



Саобраћајни факултет у Београду



Универзитет Унион Никола Тесла



Висока школа електротехнике, рачунарства и струковних студија



Висока спортска и здравствена школа



Висока техничка школа


Међународна размена ученика — моја америчка авантура


Биолошки факултет Универзитета у Београду — наука и забава у исто време


Биолошки факултет данас нема своју зграду, па се предавања и вежбе одржавају у четири зграде. На Филолошком факултету се налази катедра за зоологију, на ПМФ-​у се налази катедра за физиологију и биохемију, на Физичком факултету се налази катедра за алгологију, микологију и лихтеологију (АМЛ) и катедра за ботанику (Ботаничка башта Јевремовац).

Професори обавештавају студенте преко електронског индекса, ту се добијају све потребне информације, за колоквијуме, испите, вежбе, итд. Са професорима можете да комуницирате и путем мејла или да идете на консултације.

На упису будући студенти се одлучују за један од три смера (молекуларна биологија и физиологија, општа биологија и потом екологија).
На факултету се одржавају бројне ваннаставне активности у које се убрајају разне секције, Приматијада, Заштитијада и др.
Секције:
• Ентомолошка секција — инсекти
• Териолошка секција — сисари
• Херпетолошка секција — водоземци и гмизавци
• Орнитолошка секција — птице
• Хидробиолошка секција-​водени екосистеми
• Биоспелеолоска секција — организми који живе у води или пећини
• Миколошка секција — гљиве
• Ботаничка секција — биљке
Секције се највише одржавају на теренима, где се посматрају разне врсте животиња и биљака.



Распоред факултета је супер организован, јер имамо времена за све, и за учење, и за забаву. Предмети су обимни, али уз редован рад се све лепо постигне. Мало ће бити теже људима којима не иду језици, јер се све заснива на латинским називима, а поготово систематика. На свим вежбама гледамо препарате, цртамо, на анатомији и морфологији смо чак сецирали шкољку, рака и буба швабу. Датуми и време колкоквијума су од самог старта у распореду, као и испитна питања и испити. Ако дође до померања неког од колоквијума или испита, помера се за недељу дана после, никад пре, што је добро за припремање и обнављање. Градиво прате вежбе, предавања нису обавезна, али препоручујем да се иде на предавања, јер неки професори дају папире за потписивање и тај потпис може на испиту да повећа број поена – што може бити од помоћи за вишу оцену. Око литературе нема шта да се брине, јер све може да се нађе у студентској служби или у скриптарници преко пута факултета. Књиге НЕМОЈТЕ куповати на упису, јер ће вам на првом предавању казати ста да купите. Многи су куповали раније и купили погрешне књиге, и касније нису могли да их врате, другим речима, бацили су паре. Професори и асистенти су веома коректни и увек су ту да помогну, а богами, и да се нашале. На почетку су неки изигравали строгоћу, али испоставило се да то није баш тако.


Што се тиче друштва… супер је, јер су махом људи сличних интересовања уписали исти факултет. ’Молекуларци’ су мало чудни, али опет, могуће је да сам и ја њима чудан. Биостатистика може бити проблематична, али за вредног човека, она може бити само додатни изазов. Физику можете да положите преко колоквијума, а и лака је. Неорганска хемија је добра, невоља је што сами студенти од ње праве баука. За тај предмет има књига на хрватском и српском језику. У књизи на српском нема свега што има у књизи на хрватском, али можете из ње да учите за испит и колоквијуме. Један важан савет – чак и ако нисте спремили писмени део испита, изађите слободно и видите како то све изгледа. Органска хемија је мало тежа, јер се све буба, а и мала је пролазност. Ту су два професора који предају, први је стварно изузетан, док други професор свима нама изгледа као човек који стално има проблема и решава мистерије живота… а нешто и не воли да пушта студенте. Ужа специјалност му је давање 0.005 поена на задатку који носи 2.5 поена.


Предавања и вежбе су у четири различите зграде, али у једном дану предавања и вежбе су у истој згради. Оно што може да буде лоше је да знају да у једном дану нагомилају три предмета, тако да сте цео дан на факултету, а потом у остала четири дана проведете дневно сат, до сат и по на факултету. Бити студент овог факултета има још једну феноменалну бенефицију — улазак у Београдски зоо врт је бесплатан.



Приматијада



Приматијада се сваке године одржава у другој држави. Ове године је одржана у Црној Гори, у Улцињу. Ту се организују разне спортске и друштвене активности. Постоји десет тематских журки преко дана на плажи, а увече у дискотеци одбрана научних радова, такмичења у малом фудбалу, кошарци, стоном тенису, рукомету, одбојци, игре без граница, шах… Приматијада траје шест дана. Ми смо били смештени у хотелу Олимпик, удаљеном од плазе око 200 метара. Дискотека се звала Примавера и сваке вечери је била жива музика.

За Пожаревачку гимназију, Алекса Адамовић

Видео водич кроз ТМФ


Видео водич за будуће студенте — захваљујући нашим некадашњим ученицама Александри Нешић и Јовани Милановић, ето још једног водича за оне који размишљају о свом будућем факултету.


Импресије бруцоша с фармације


Неколико речи пре самих утисака


Као дете које је одрасло на селу имао сам предрасуде о Београду. Дуго сам га називао „урбанистичком џунглом“. Ретко сам тамо ишао, обично једном годишње када бих баш био приморан. Моји први самостални одласци у Београд (пријава за пријемни испит, пријемни испит, упис, пријава за дом…) били су праве авантуре за мене. Купио сам мапу града и почео да памтим улице. Фармацеутски факултет се налази у општини Вождовац у улици Војводе Степе. Од Аутокоманде до факултета има око сат времена пешке или пола сата градским превозом. Прво што ми се свидело код факултета јесте што је далеко од центра, у мирној средини, окружен дрвећем и са погледом на њиве. Највећи утисак на мене је оставио изузетно чист и сређен мушки ве-​це.


Ишао сам редовно на бесплатне припреме за пријемни које су држане у гимназији, али нисам много времена издвајао код куће за вежбу — знао сам колико знам и проценио сам да ће ми месец јун бити довољан. Највећи део математике сам прешао управо тада, док сам хемију радио од октобра. Пријемни испит је одржан на Саобраћајном факултету, у истој улици као и Фармацеутски факултет, у близини студентског дома „4. април“. Та два дана памтим по великој врућини. Првог дана пријемног испита у повратку сам разгледао град. Ишао сам пешке до БАС-​а за шта ми је било потребно око два сата. Мајица ми се цедила од зноја док сам пешачио улицом Војводе Степе… И потом, након неколико дана неизвесности уследили су коначни резултати и упис. На упис сам ишао са другарицом. Добро се сећам гужве у градском превозу. Ишли смо аутобусом на линији 33 који је као и обично био препун. Ја сам се возио без карте, јер је систем за електронске допуне био преоптерећен — то је још била почетна фаза „бусплус“ система.


Уследило је прво „право лето“. Одмах након уписа, истог дана, отпутовао сам на летовање у Црну Гору. Посетио сам тамо и рођаке којима сам са поносом показао индекс. Уживао сам без икаквих брига а са будућим колегама и колегиницама сам се дописивао путем Интернета. Овог лета сам читао само књиге које сам желео, а не нешто из лектире. Већи део распуста сам био на селу, а када је у септембру мој брат отишао у Пожаревац, јер му почиње школска година, отишао сам и ја. Ово је био први септембар без школског звона, без одељења, разредног старешине, професора, контролних задатака… Гимназија је већ почела да ми недостаје. Проводио сам доста времена са друговима, девојком, али и у бившој школи. Укључио сам се у обележавање 150 година постојања гимназије. Са многим професорима сам одржавао контакт — сада више нисам њихов ученик. У почетку ми је овај септембар пријао, али потом сам се досађивао зато што нисам имао никакве обавезе, сем да брату понекад прирпремим нешто за јело. Сви око мене су се бавили својим пословима, а ја сам ту некако био вишак.


На почетку септембра ишао сам у Београд да предам конкурс за студентски дом. Прикупљање документације није било лако. Ишао сам прво у Београд за пријаву, потом са том пријавом у месну заједницу, па у општину, пореску управу, катастар, Републички завод за запошљавање… Уз потврду са факултета да сам уписао прву годину на буџету, било је потребно да приложим и оверене фотокопије сведочанстава из све четири године (које сам оверио још у јуну, пре пријаве пријемног испита и пре него што сам их приликом уписа предао), потврду о просечном месечном примању по члану домаћинства добијеном у Општини након силног шеткања и на увид личну карту и индекс. Пријаве за пријем у дом Студентског центра „Београд“ подносиле су се у дому „Карабурма“, у улици Мије Ковачевића 7б. Ишао сам пешке од аутобуске станице и два пута сам се био изгубио…


30.09.12. недеља, у студентском дому, чардак ни на небу ни на земљи


Студентски дом Карабурма


Пробудио сам се у пола шест. Сат времена касније пошао сам аутобусом у Београд. Понео сам само основне ствари. Остатак ће ми сутра донети родитељи. На аутобуској станици у Пожаревцу испратила ме је уплакана девојка.


Још нисам могао да прихватим да сам студент, бруцош. Међутим, када сам угледао Авалски торањ, имао сам неки чудан осећај. Често сам ишао за Београд последњих месеци, али тек сада сам видео да сам прешао границу и да нема назад — постао сам студент! Од аутобуске пешачим, не много, до железничке станице а потом трамвајем, „дванаестицом“, до дома.


Улазим у препуну салу за расподелу. Многи студенти су дошли са својим родитељима. Разговарам са два момка. Један је уписао економију само да би добио смештај у дому, а тек следеће године ће уписати оно што жели, права. Расподела почиње у девет, али ја морам да чекам пошто нисам на почетку листе. Ове године за бруцоше није било места у „4. априлу“, где сам иначе хтео да будем, већ у „Патрису“, „Студењаку“ и „Карабурми“. Изабрао сам „Карабурму“ — добио сам собу 313. Дом се састоји из два спојена солитера. Женска кула има 17 спратова, а мушка 15. Дом споља изгледа као да је запостављен од када је изграђен пре тридесетак година, а изнутра је већ боље. Касније сам сазнао да нису сви спратови реновирани. Ја сам на петнаестом спрату, а лифт иде до четрнаестог. Соба је једноставна: два кревета, два радна стола, две столице, ормар, полице. Прозор је окренут ка југу те је доста топло, али је поглед предиван. Могу да видим Источну капију, Авалски торањ, Храм Светог Саве на Врачару, Београђанку, Скупштину, Цркву Светог Марка, Мост на Ади… Са спратне терасе се види Панчевачки мост и Дунав који протиче испод, хала Пионир, Лука Београд, Калемегдан, ушће Саве у Дунав, „Генекс“, ТЦ Ушће… Купатило је заједничко, спратно са шест туш кабина. У оквиру дома је студентски ресторан. Храна је супер. Велики је избор а и оброци су огромни.


Мој цимер је из Сјенице. Зове се Сретко и студира медицину. У соби поред је смештен Никола из Азање који студира ветерину. Прошетали смо мало околним улицама и боље се упознали. У оквиру дома су и три продавнице, кафић, дискотека, пошта, фризерски салон, библиотека, читаоница, сала за стони тенис… Поред дома је Војно-​географски институт, преко пута је Ватрогасна команда а у близини су и Ново гробље, Богословски факултет, хала Пионир, Омладински стадион и стадион ОФК Београд.


01.10.12. понедељак, прво предавање или преко скамија до звезда


Фармацеутски факултет у Београду


Устао сам око пола седам. Пошто сам доручковао, прошетао сам до меморијалног парка палим борцима у ослобођењу Београда. Потом сам дочекао родитеље. Имам права на посете од седам ујутру до пола дванаест увече. Посетиоци су обавезни да своје личне карте оставе на рецепцији. Седам ноћи у месецу код мене може да преноћи неки члан уже породице или друг из другог дома… Родитељи ме воде на пиће и потом одлазе, а ја пакујем ствари што су ми донели у ормар. Тачно у подне је свечани пријем бруцоша. До факултета идем аутобусом на линији 25 — гужва је и аутобус путује нешто више од пола сата. У амфитеатру је преко 300 бруцоша. Обраћају нам се декан, продекан и представник студентског парламнета — невероватан осећај! Следи коктел и након краће паузе предавања.


Амфитеатар је опет пун. Професорка биологије са хуманом генетиком је оставила веома леп утисак на студенте. Није хтела данас да предаје, па је половину свог термина уступила професроки органске I. Предавања су у Пауерпоинту и виде се уз помоћ пројектора на огромном платну, а предавач користи микрофон. Професорка зна да се нашали и исприча причу о електронима који се удају или молекулима којима је ОH група само модни детаљ, али када крене да предаје, онда само лети преко градива.


Столице у амфитеатру су фиксиране и по мишљењу многих превише удаљене од клупа, превише савијања да би се ухватиле белешке. Због предавања сам пропустио ручак те сам у пекари, која се налази испред факултета, за време паузе од 15 минута купио сендвич. У оквиру факултета постоји рачунарска сала с бесплатним приступом Интернету, библиотека, фотокопирница, кафић (са нестудентским ценама за храну и пиће), као и студентски ресторан који се реновира. По повратку у дом, читам органску од данас, чекајући вечеру, након које разговарам са цимером. Још нисмо решили проблем интернета који смо платили приликом усељења.


02.10.12. уторак, ГСП узвраћа ударац, није лако бити џедај данас


Мој кревет у соби


Устао сам око шест док је мој цимер још увек спавао. Око седам сам кренуо на факс. Губио сам нека предавања и вежбе те сам се брзо вратио у дом. Након ручка отишао сам аутобусом на линији 27 на Трг републике да извадим месечну карту за граски превоз. Вађење карте је 250 динара, а месечна за студенте је 1100. Међутим, испред јединог шалтера ред је био веома дуг. Пошто нисам имао никакве обавезе, стао сам на крај и чекао. Испред мене су биле девојке из Ужица са Филолошког, а иза мене неки пензионери. Многи су ишли преко реда, систем се кварио, била је пауза, а радник је потпуно невољно обављао свој посао.


У реду сам чекао пет сати! Пет сати! Тих пет сати није било нимало досадно. Људи су долазили и одлазили. Многи су разговарали телефоном, те бисте били приморани да слушате њихове разговоре баш као и у градском превозу. Дешавало се да неко и после четири сата чекања не може да извади месечну, јер му фали један папир или једноставно не може више да чека, јер има неке обавезе. Али најзанимљивија је била једна жена која је дошла да уплати својој ћерки месечну. Пазила је да нико не иде преко реда, а потом је и сама преко реда дошла до шалтера. Они који су чекали сатима су је називали вештицом, лажном плавушом и слично… Пошто сам коначно добио карту, имао сам велику жељу да је одмах искористим и да се возим Београдом, али пошто је већ падао мрак, отишао сам у дом…


03.10.12. среда, једно подсећање на Јорика и оног што му лобању држи


Јутрос сам био у дугој шетњи по оближњем гробљу. Можда то звучи морбидно и веома чудно, али шетња ми је пријала. На гробљу је тихо и веома мирно. Посетио сам алеју великана и ишао сам до цркве Светог Николе. Гробље има у себи неку посебну атмосферу и мир. Ново гробље у Београду ме доста подсећа на Старо гробље у Пожаревцу. Људи су уложили доста труда и пара да имају веће, лепше и другачије споменике. Гробље је баш разнолико. Споменика има и белих и црних са различитим облицима ограда од кованог гвожђа, са каменим статуама или бистама, а има и неколико мајних маузолеја. На основу уклесаних година на споменицима и њихом стању верујем да су многи ретко посећени или их нико не посећује.


Два сата пре почетка предавања, коначно сам искористио своју бусплус картицу и отишао до Славије трамавајем, мало прошетао и потом аутобусом на линији 33 до факултета. Када сам увече отишао на туширање, приметио сам колико нас је заправо мало на 15. спрату. Ретко кога видим ујутру када се умивам, никада нема гужве испред лифта или у ве-​цеу. Цимер ми је објаснио да многи из дома доста времена проводе у становима код рођака или другова или су једноставно у граду.


04.10.12. четвртак, о чип картици која је еволуирала у технолошку сингуларност и потреби за допунском из солидарности


Типичан ручак у мензи


Јутро ми је опет почело у шест. Када сам изашао из лифта, нисам могао да напустим зграду, јер је моја чип картица могла да отвори врата једино споља. На рецепцији су ми били рекли да ће моја картица прорадити након једно два дана, када је систем региструје у потпуности. Чекао сам. Са оне стране није било никога да ми отвори. Никога није било ни на рецепцији. Убрзо је дошао један мој колега, Младен из Владичиног Хана. Када су се с друге стране појавили неке довојке, махао сам им да нам отворе. Оне су ме виделе, али нису реаговале. Чекали смо неколико минута док неко из обезбеђења није прошао поред и отворио нам. Стигли смо на време на предавање, али је зато у градском превозу била гужва као никад до сада. Био сам притиснут уз врата аутобуса већим делом пута…


Након предавања сам се нашао код Вуковог споменика с другарицом. Прошетали смо до дома. Били смо отишли до града потом, па до њеног стана. Затим сам са њеним братом ишао на вечеру у дом „Краљ Александар I“, познатији као „Лола“. Када сам увече дошао у дом, мој цимер се паковао. Сутра нема предавања тако да ће ићи кући. Интернет још увек није прорадио…


05.10.12. петак, о запремини воде и соли и понешто о ‘трајванима’ и ‘Боби Фишеру’ из парка


Шаховски умови ухваћени на делу


Данас сам се добро наспавао — до осам. Пошто Интеренет и још увек није прорадио, ишао сам на портирницу да се жалим. Поподне сам на факултету имао вежбе из опште и неорганске хемије. У мојој групи су све девојке, осим мене. Мерили смо одређену масу соли на ваги и одређену запремину воде, али је ипак било занимљиво. Након вежби сам 33-​ојком отишао до „4. априла“ на ручак. Гужва је била као и у „Лоли“, а храна просечна. Међутим, овај студентски ресторан има велики број прозора који пуштају много светлости, што просторији даје предивну атмосферу.


Када сам био дошао у Београд, плашили су ме трамваји, грдосије од 20 тона што „лете“ по шинама. А тек када се заљуљају… Данас сам се возио трмавајем на линији 9. Био сам скроз позади и осетио сам сву силу која се развија када се трамвај спушта улицом Војводе Степе до Трга ослобођења. Када се трамвај заљуља, имам осећај да ће се преврнути, али се то ипак није десило… Поподне сам провео у шетњи Калемегданом. Посматрао сам пензионере који су играли шах. Једном дедици нисам разумео ниједну реч — тако је чудно и бесмислено говорио, али ниједну партију није изгубио док су његови противници псовали… На Калемегдану су биле постављене изложбе фотографија из свих федералних држава САД-​а, али и Москве, Сочија и других градова Русије.


06.10.12. субота, или како од узвишеног човек дође до „рамбо“ чарапа


Храм Светог Саве


Први викенд у Београду — већина бруцоша је отишло кући… Данас сам видео сва лица Београда — и старе и младе, и богате и сиромашне… Дошли су ми родитељи и брат у посету, пошто су били у Панчеву. Након њиховог одласка, отишао сам трамвајем до Славије. У трамвају је један декица свирао фрулу. Нико му није дао ни динар, иако је он тражио показујући празну капу. Није се обесхрабрио и наставио је да свира, а потом се захваљивао и клањао својој невољној публици и изашао на следећој станици. Од Славије сам мало пешачио и стигао до Храма Светог Саве на Врачару. На сваком ћошку су били полицајци због најваљене „Параде поноса“. Храм је из даљине изгледао величанствено! Сав је од белог камена, а кров, велике куполе и четири полукуполе, сав је од бакра и већ је добио карактеристичну зелену боју. Све то додатно красе огромни позлаћени крстови. Најежио сам се при погледу на тако масиван споменик. Осетио сам припадност овој држави и народу. А када сам се приближио, видео сам колико је све то заправо велико. Пролазим поред огромних дрвених двери, поред масивних мермерних стубова… Храм је и даље једно велико градилиште, али оно што је завршено је предивно. Малтер на зидовима је груб и понегде се види челична конструкција. Већи део Храма је преграђен. Можете се кретати само при улазним вратима, купити сувенир, дати прилог за изградњу или запалити свећу. Око Храма је парк са мноштвом клупа. Многи шетају са децом или седе у хладу и уживају у предивном дану.


Хватам први аутобус (иначе препун пензионера) и одлазим на Теразије. Код пијаце Зелени венац је велика гужва. Неколико старијих особа проси. Неки певају или свирају да би им неко бацио који динар. Једна жена продаје везу корова и слабашним гласом виче: „Цвеће, цвеће, купите квеће.“ Нешто даље се продају мајице, гаће, чарапе. Девојчица која сигурно нема више од осам година виче: „Чарапе, чарапе! Три пара — 100 динара! Чарапе!“ А на следећм ћошку старица продаје продужни кабал, пластичне чаше, наруквице…


Настављам даље ка Бранковом мосту. Поглед са моста је предиван. Види се ток Саве и њени многобројни мостови, Калемгдан… Једино имам тај чудан осећај да ће мост сваког трена да ми нестане под ногама. Коначно стижем у ТЦ Ушће. Шетам по спратовима, разгледам… Од гардеробе ми ништа не треба, а и скупо ми је. Храна је такође скупа, али људи стоје у дугом реду да би јели у Мекдоналдсу. Идем до бисокопа, али ниједан филм не привлачи моју пажњу. Свраћам у књижару — разгледам различите наслове књига и опет ништа. Проналазим слободан компјутер и одамх на Интернет. У дому још увек нема ничега… Међутим, овде не могу да проверим електронску пошту, али зато проверавам свој распоред на сајту факултета и слично. Одлазим да платим, али сам чашћен оних пола сата за компјутером. Затим још мало шетам. Маса људи јури по радњама са страном робом, паре се расипају на сваком ћошку… Мајке остављају своју децу у играоницама за компјутерима и потом иду у лов на „јефтине“ мајице, сукње, шминку… Враћам се истим путем. Сада нико не продаје чарапе — комунална полиција је све растерала. Улазим у први аутобус за дом — сва места заузета. Стојим, док се аутобус још више пуни. Улазе стари људи и својим сувим рукама се хватају за шипке. Улазе мајке са децом и ретко ко устане. И на крају се с великом муком провлачим кроз гужву да изађем…

Read more: Импресије бруцоша с фармације