Јавни час — Dif­fer­ent is Good, школска 2016/​17.



У петак 9.6.2017. године одржан је јавни час под називом „Dif­fer­ent is good“ на коме је ученицима и наставницима предстaваљена Теорија мулитпле интелигенције савременог америчког психолога Хауaрда Гарднера. Оно што је занимљиво је да је једна психолошка тема представљена на енглеском језику. Иницијатива и идеја о интеграцији два предмета, Eнглеског језика и Психологије, потекла је од професорке енглеског језика Данијеле Стојановић и професорке псиохологије Марије Миливојевић. Час су реализовале ученице другог разреда Ана Јовановић II1, Миња Миловановић II1, Јелена Стојимировић II1, Ања Дашић II2, Тамара Жуковски II5, Јована Маринковић II5, Милена Илић II5 и Мина Недељковић II6 . У изради самог часа је на посредан начин учествовао и сам аутор теорије Хауард Гaрднер, са којим је у контакт ступила ученица Ања Дашић. Гарднер је путем имејла ученици дао смернице, као и корисну литературу која је била значајна за израду самог часа. Након реализације часа, велики научник је упутио честитке и подржао ученике да се и даље ангажују на оваковиј врсти пројеката. Имејл који је Гарднер упутио нашој ученици, Ањи Дашић, можете прочитати на крају овог извештаја.


Хауард Гарднер је познат као творац Теорије мултипле интелигнеције која је настала на запажањима шта све људи раде и које су им способности потребне за обављање тих актиовности. Према Гарднеровом поимању, постоји осам потпуно независних врста интелигенција, које су локализоване у различитим деловима мозга:

  1. Лингвиситчка интелигенција — способност разумевања појмова, која се испољава у активностима као што су писање и читање;
  2. Логичко-​математичка — способност логичког мишљења, која се испољава у решавању математичких и апстрактних проблема;
  3. Визуелно-​спацијална интелигенција — способност разумевања односа у простору, која се огледа у сналажењу у простору и читању мапа;
  4. Интелигенција телесних покрета — која се испољава у активностима као што је балет, гимнастика;
  5. Музичко-​ритмичка интелигенција — изражава се кроз певање, компоновање, свирање;
  6. Интерперсонална интелигенција — способност разумевања туђих осећања, понашања, мотива начина мишљења, емпатисања са другима;
  7. Интраперсонална интелигенција — способност разумевања самог себе, својих осећања, размишљања, увиђање потреба за споственом променом;
  8. Натуралистичка интелигенција — способност сналажења у природи и повезаност са њом, као и разумевање принципа који владају у природи.


Оне могу, и најчешће јесу, различито развијене код неке особе, тако да је свака особа интелигентна на другачији начин.


Час је осмишљен као духовит интервју са аутором Теорије мултипле интелигенције током кога су ученицима и наставницима представљене неке кључне идеје његовог рада и њихов значај за даљи развој и учење.


Током часа обрађено је пар значајних питања. Ученици су најпре упознати са идејом Гарднерове теорије која одустаје од традиционале идеје о интелигецији као јединственој способности, која је детерминисана наслеђем, на чији развој није могуће утицати и коју је најбоље мерити тестовима интелигенције, чији резлутат утиче на много тога у животу. Резултати традицоналних тестова не дају ученицима битне информације о њима самима само им пружају могућност да се упоређују са другима и смештају их одређене категорије.



Гарднер одустаје од идеје да је интелигенције уопште потребно мерити, већ сматра да је битно свој успех и своје способности потребно процењивати путем остваривања циљева које сами себи постављамо. Битно је ‚такође, нагласити да је сваку од осам врста интелигеција могуће развијати током живота, као и да људи код којих је одређени тип инетлигенције доминантан, нове информације усвајају на специфичан начин. Особама одређеног типа интелигенције одговарају одређени типови учења. Теорија мултипле интелигнеције подржава идеју да је сваки ученик различит и јединствен, и подржава их, да поред тога што је битно да развијају своју доминантну интелигенцију, раде и на унапређењу оних типова који нису развијени.


Сви посетиоци на почетку часа били су у прилици да ураде мали тест који процењује степен развијености сваке од осам врста интелигенција. На основу резултата теста, ученици и наставници били су у прилици да сазнају нешто о степену разијености сваке од осам врста интелигенција, поред тога могли су да се упознају са различитим стиловима учења који одговарају одређеном типу. Бити различит је добро, свако од нас интелигентан је на потпуно другачији начин и свет око себе доживљава у складу са својом различитошћу. Значајно је бити истрајан и амбициозан и бити свестан да оцене и резултати тестова нису ништа друго до обични бројеви. Битније је постати свестан шта је то чему тежимо у животу, да ли поседујемо способности и знања која нам омогућавају да будемо успешни, продуктивни и задовољни собом. Уколико остварујемо циљеве који нам омогућавају да се разијамо као личности и остварујемо успехе, оцене и резултати тестова нису битни.


We just need to be per­sis­tent and ambi­tious and we need то think out­side the box. THERE ARE NO LIMITS!


Невербална комуникација


О стресу…


Шта се догодило с малим Албертом?


Алберт је волео да се игра са белим мишем. Будући да су Вотсон и Рајнерова истраживали како страх може да се научи, дошли су на идеју да би дете могло стећи страх од мишева уколико би се он повезао са нечим чега се дете плаши. У развојној психологији је познато да губљење тла под ногама, као и интензиван звук доводи до интензивног страха код деце. Сваки пут када би се играо са белим мишем Вотсон је иза Албертових леђа јако чекићем ударао о металну шипку. Након неколико понављања Алберт је почео да се плаши миша, иако не чује засташујући звук. Међутим, Алберт се није више бојао само белог миша, већ и свих ствари које су му сличне. Почео је да се плаши крзнених предмета, беле боје, белог зеца, бунде, итд. Алберт је развио фобију од миша. Сви се сећају овог интригантног експеримента који су 1920. године спровели Вотсон и Рајнерова у настојању да покажу да се страхови могу учити.


Шта се десило са малим Албертом? Да ли је наставио да се плаши свега белог? Како је, експеримент који би данас био етички неприхватљив, утицао на судбину дечака? Шта ли се догађало са њим након експеримента, да ли данас седи старац са ирационалним страхом од животиња? Све су ово питања која су постављали многи психолози.


Хол Пи Бек је, заједно са својим студентима, читавих седам година покушавао да разреши мистерију везану за судбину малог Алберта. Своје истраживање Бек је започео на Универзитету Џон Хопкинс, на коме је експеримент и спроведен и не коме су се налазила Вотсонова стара документа. Готово детективским техникама и уз помоћ ФБИ стручњака за преопознавање лица, Беки и његови студенти успели су да дођу да следеићих података…


Хол Пи Бек на Би-​Би-​Си 4 у потрази за малим Албертом у серијалу Мозак: тајна историја


Са великом вероватноћом се може потврдити да је дечак, познат под псеудонимом мали Алберт, заправо био Даглас Мерит, ванбрачни син Арвиле Мерит, која је радила као неговатељица у дому за децу са инвалидитетом, који се налазио у склопу Џон Хпокинс Универзитета и близу Вотсонове лабораторије. Даглас, мали Алберт, рођен је 9. марта 1919. године и готово целу своју прву годину провео је у дому у коме му је мајка радила.


Постоје подаци о томе да ја мајка добила један долар за учешће сина у експерименту, али изгледа није знала из чега ће се он састојати. Зна се да се мајка с дететом одселила, убрзо након што је Вотсон спровео експеримент. На основу њеног девојачког презимена које је касније користила када се поново удала, Бек и његови студенти успели су да ступе у контакт са њеним потомцима и дошли су до још података. Умрла је 1988. године, у 89. години, а на њеном тавану је поронађена слика дечака која је послата ФБИ-​ју на анализу.


Судбина малог Дагласа је, међутим, била тужна. Убрзо након што је са мајком напустио дом у коме је провео готово читаву годину, озбиљно се разболео и умро са шест година, 10. маја 1925. године. Сахрањен је на гробљу на коме ће касније бити сахрањена и његова мајка. На овај начин разрешена је мистерија једног од најпознатијих испитаника у психолошким истраживањима.


Данас су многи аспекти чувеновог Вотсоновог експеримента оспорени. Оно што је сигурно да до разусловљавања (покушаја да се страх отклони) никада није дошло, мада изгледа да страх који се код дечка развио није био тако интензиван нити је трајао као што је Вотсон известио. Ипак није познато да ли је страх остао након екпсримента, као што и нема доказа да се страх онако брзо генерализовао као што је Вотсон навео. Занимљиво је да постоје чак и оригинални снимци експеримента, иако је то било веома неуобичајено за то време.


Вотсонов снимак оригиналног експеримента


Зна се да је убрзо након тог експеримента, Вотсон изгубио позицију на универзитету због ванбрачне афере са Рајнеровом и да се касније успешно бавио маркетингом. Можда је управо промоција и важност која је овом „непотпуном“ експерименту дата, као и велика фама која се створила око идентитета малог Алберта, заправо доказ у прилог тези да је реклама — оно што је важно, чак и и када се ради о науци!

Марија Илић