Вита имагината и њен аутор напокон пред вама



Ето представе Вита имагината и њене ауторке пред вама. Нажалост, снимак није целовит, али оно што смо могли да снимимо и измонтирамо сада је ту, спремно за гледање. Титлове и монтажу урадили су Лука Јовановић и Урош Ђорговски, а интервју с професорком Зорицом Вујић, као и сам транскрипт с аудио записа, Николија Ивков и Јована Рајковић.


Питање: Како сте дошли на идеју да осмислите представу ‘Вита имагината’ и зашто је добила баш такав назив?


Професорка Зорица Вујић: Идеја за представу се појавила онда када је било озваничено 150 година Гимназије и требало је да се сваки предмет представи нечим што је везано за њега. Прво нисам имала никаквих идеја, јер сам у то време имала писмене… то је био април месец. Различите идеје добијала сам од својих колега, једна од њих била је да напишем латинске пословице, па да их залепимо по школи, затим идеја језичара била је да италијански, француски, немачки и латински заједно представимо као храну, каква је храна у Италији, Француској, а онда да ставимо и како су јели у старом Риму. Онда је директорка рекла да се чула са директором Виминацијума и тада ми је синула идеја да бисмо могли да урадимо нешто везано за Виминацијум.


Видела сам да имају одећу, ограђени простор са фонтаном на средини. Изгледало је баш као римски трг, одатле и назив Замишљен живот у старом Риму, тј. један дан живота на римском тргу. У то време били су избори, па сам прво мислила да осмислим политичке странке у старом Риму, да се свађају као данас, мада би то било сувопарно. Када сам напокон смислила шта ћу, прво сам осмислила пар реченица – расправа о рату и миру, затим сам убацила свадбу, пијацу, трговце, таверну. Била су ту два младића која су расправљала о Цезаровом рату, два стара друга која се нису дуго видела, па одлазе по младожењу, невеста, њене пријатељице, слушкиње, старицу која је главна у кући, четири младића – филозоф, син богаташа из Грчке, песник…


Питање: Колико дуго сте припремали представу?


Професорка Зорица Вујић: Припреме су почеле у априлу, било ми је потребно око два – три дана да смислим ликове и њихову конверзацију. Стално сам додавала, и када бих помислила да је крај, увек бих додала неког лика или нешто што они причају.


Питање: На основу чега сте бирали ликове?


Професорка Зорица Вујић: Испричала сам ученицима другог разреда какву идеју имам, питала сам их да ли је неко заинтересован за глуму, рекла сам да ми је потребан један говорник, невеста, њена мајка, баба. Они ђаци који су одлично говорили латински су се јавили. Ђаци су то прихватили, долазили на пробе редовно.


Питање: Колико дуго су учили текст ?


Професорка Зорица Вујић: Неки су научили за два – три дана, неки мало дуже, али све у свему, то није трајало дуже од десет дана.


Питање: Да ли сте глумце брзо припремили и да ли сте задовољни њиховим радом ?


Професорка Зорица Вујић: Није било никаквих проблема, неки ђаци су чак и сами тражили улоге.


Питање: Опишите нам утиске са проба. Каква је атмосфера владала?


Професорка Зорица Вујић: Било је весело, они су сами додавали, имали своје идеје. Никола Тодоровић дао је једну одличну идеју. Волели су ово, заиста.


Питање: Испричајте нам неку анегдоту која је обележила Ваш рад на представи.


Професорка Зорица Вујић: Никола Тодоровић био је младожења, требало је да каже: „Драга моја Тулија, сада те водим кући“, и требало је да држи букет у руци, а он је држао цвет у зубима и клекнуо пред њу.


Питање: Ко је осмислио костиме и сцену за представу?


Професорка Зорица Вујић: Одећа и сцена су из Виминацијума, ништа ми нисмо осмишљавали. Људи који раде тамо су нам помогли да се обучемо и да припремимо сцену. Материјали те одеће су стварно личили на ону из тог доба.


Питање: Да ли је било треме на дан премијере и да ли је дошло до неких неочекиваних компликација?


Професорка Зорица Вујић: Ученици су имали трему на генералној проби – дан пре представе. Плашили су се шта ће бити ако се збуне и кажу нешто погрешно. Директорка им је рекла да нико не зна латински осим професорке и да у том случају само наставе да причају као да се ништа није десило, на шта су они одговорили: „Ја се тога и плашим! Брига ме је за остале, знам да они ништа не знају, али професорка зна.“ Имали смо проблема и са камерама. Било би боље да је било професионалних камера, или камера са постољима како би слика била стабилна. Такође је требало да буду постављени и микрофони или бубице на глумцима, како би се чуло све ко шта прича. Простор је био велики, иако је зазидано са свих страна. Била је велика врућина, око четрдесет степени. Бетон се усијао, вода се угрејала, али су они све то истрпели, јер им се све ово јако свидело и били су заинтересовани. Пошто директора Кораћа није било, људи који раде тамо нису могли да нас пусте да се расхладимо мало.


Питање: Опишите нам своје и утиске Ваших ученика после представе и да ли сте задовољни реакцијама гледалаца?


Професорка Зорица Вујић: Деца су била презадовољна! Када је требало да одиграмо представу поново на Дан школе, почели су да се двоуме, хтели су само ону одећу из Виминацијума, јер то не би било то без ње. Амбијент не би био исти, као ни атмосфера.

У Виминацијуму су се неки шетали боси, па су се питали како да шетају боси у школском дворишту, и на крају представа није ни одржана. После представе глумци су се правили важни. Били су пуни себе, постали су звезде. Криво ми је било што није било више наших ученика, већ само пар њих из сваког одељења. Директорка се плашила да ће бити превелика галама ако их буде више и да се неће чути, али ја, знајући себе… довољно је да погледам и… мук. Директорка је мислила да ће доћи људи из општине, међутим, дошло је само пар њих. Углавном су биле ту колеге, ученици из наше школе и људи који су били ту. После представе добили су велики аплауз, људи су се сликали са глумцима због одеће. Најзанимљивији им је био Урош Михајловић који на почетку није желео да обуче ова одела, већ је хтео да буде центурион — нашао је кацигу и одело за центуриона. Људи су чекали на ред да се сликају са њима. Биле су и телевизије, снимале су, биле су и репортаже. И гледаоци су били задовољни, служили су се храном, соковима. Ова представа је резултат дугогодишњег рада, великог знања латинског, и маште.


Питање: И за крај, да ли припремате још неку представу и да ли су испуњена сва Ваша очекивања?


Професорка Зорица Вујић: Представа је била изврсна. Све је било одлично, осим тих техничких проблема. Време нисмо могли да бирамо, али ове техничке проблеме смо могли да решимо. Сарадњу су ђаци прихватили раширених руку, озбиљно је било, лепо, брзо су научили текст. Правила бих ја опет, наравно, али мислим да ћу у пензију.