О инквизицији



Реч инквизиција потиче од латинске речи ‘inqui­si­tio’ и значи истрага. Службени назив био је Света cлужба. Шпанска инквизиција је успостављена декретом католичких краљева, Фернанда II и Изабеле I, јер су желели да успоставе религиозну униформисаност краљевине. Као црквени суд, инквизиција је истраживала, судила и кажњавала људе који су за цркву били јеретици. У почетку се односила само на крштене хришћане, али се временом проширила и на све краљевске поданике, јер им је циљ био да контролишу покрштене Јевреје и муслимане. Да би могли да их контролишу и прогоне, насилно су их покрштавали, пошто је инквизиција звнично могла да делује само у оквиру хришћанске вере. На тај начин се успостављала црквена дисциплина. Шпанска инвизиција је укинута за време владавине Изабеле II.


Инквизиција се у Шпанији развијала постепено — још од 1192.г. и сваки краљ је својим едиктима и законима допринео њеном развоју. Јеретици су сматрани непријатељем државе и и спаљивани на ломачи. У процесима против јеретика су учествовали доминиканци, фрањевци, бискупи и краљевски чиновници. У почетку, инквизиторки трибунали су се налазили у у само неколико градова и нису били ефикасни и вољни за рад. Када би и пронашли јеретике, нису знали шта да раде са њима. Све се то почело мењати у време папе Урбанa IV. Он је вођство инквизиције препустио доминиканцима који су створили јак покрет против Јевреја и муслимана, а ови да би се спасили, морали су да се покрсте и прихвате хришћанску веру. Тако су неефикасни трибунали постали веома организована институција.


Шпанска инквизиција постаје моћна доласком на власт католичких краљева, Изабеле и Фернанда. Они преузимају контролу над Светом службом, уз непосредну надлежност папе који је покушавао да прошири верску нетолеранцију. Верује се да су краљеви донели декрет о успостављењу инквизиције да би тако лакше дошли до богатстава људи који су силом покрштавани. Краљица Изабела ће остати упамћена не само по инквизицији, већ и по томе што је финансирала пут Кристофера Колумба, на ком је пронашао Америку. Она је завршила Реконкисту, покрет Шпанаца и Португалаца којима је био циљ да протерају Мавре, исламске Арапе, са Пиринејског полуострва. Још пре ступања на престо се заклела да ће искоренити безверје у свом краљевству и под великим утицајем свог исповедника, доминиканца Томаса де Торкемаде, приморавала је Мавре и Јевреје да приме католичку веру.


У почетку су католички краљеви имали заштитнички став према Јеврејима из чистог интереса, јер су од њих добијали велике количине новца. Јевреји су тада били заштићени и неким краљевским привилегијама: нису ишли у затвор због неплаћеног дуга уколико не дугују краљу, нису служили војску. Временом су се пооштраване мере и према њима, па нису више могли да подижу синагоге, да буду лекари или адвокати у краљевским трибуналима, а да би могли да продају храну и лекове, требала им је посебна дозвола. Наредбу о њиховом протеривању су доносили лично католички краљеви, али је састављање текста едикта надгледао Торкемада и едикт је ступио на снагу 31. марта 1492.г. Те године је протерано око 170000 Јевреја, а Арапи су прелазили у хришћанство како би се спасили. Било је погубљено око две хиљаде лажних превереника (особа која из једне вере пређе у другу). Пошто су Јевреји спадали у најбогатије поданике, понудили су Фернанду велику суму новца како би спречили прогоне. Фернандову жељу да прихвати и увећа своје богатство је спречио Торкемада. Судбину Јевреја, доживели су и Маври када су Изабела и Фернандо освојили Гранаду, као њихово последње упориште на тлу данашње Шпаније. Насилно је покрштено око три хиљаде муслимана и спаљено на хиљаде арапских књига. То је довело до побуне муслимана који су имали намеру да освете, али су у томе заустављени и дато им је да бирају: да се покрсте или буду прогоњени.
Инквизиција је несметано деловала и за време насладника Изабеле и Фернанада, све до Наполеонових похода на Шпанију, који је доласком у Мадрид распустио судску инквизицију и забранио повратак краљевске породице. Али, протеривањем Француза и повратком католичких краљева на власт, инквизиција је опет успостављена.

Било је покушаја да се укину застарели методи инквизиције, али и оних који нису били за то. Коначан крај је дошао захваљујући либералним идејама које су прихваћене од стране многих провинција и под њиховим утицајем је дошло до рушења судова Свете службе, а справе за мучење су уништаване.


Значајна личност Шпанске инквизиције и синоним за њене ужасе је био Томас де Торкемада. Као кардинал се залагао за чистоту католичке вере код свих краљевских поданика. Петнаест година је био врховни инквизитор, све до своје смрти. У то време је Шпанска инквизиција доживела свој врхунац и развила се у господара земље у наредна три века. Нико није био сигуран од његових прогона, па ни краљеви и црквени великодостојници. Успоставио је начин рада Свете службе: oптужени није могао да се склони у другу хришћанску земљу, јер је тражeно његово изручење, увео је помиловање од 3040 дана, три различита сведока су били крунски доказ јереси и оптужени је могао доживотно да буде затворен у својој кући. Пред крај инквизиције, његова гробница је опљачкана, а кости су спаљене ритуално као да се одржава чин вере– Auto de fe (свечана церемонија током које је уз одређене процедуре најпре изрицана пресуда оптуженима, а затим је извршавана смртна казна — спаљивање на ломачи).


Први суд инквизиције је установљен у Севиљи, где је обављен први чин вере када је спаљено шесторо људи. Службеници суда су били два инквизитора-​доминиканца, један правник као председник суда, фишкал-​тужилац, адвокат и двојица конфискатора, као и бележници, чиновници и представници круне. У току године, више пута су инквизитори посећивали место за које су задужени, с тим што је посета била најављена да би се скупило што више људи. Напуштање града је било забрањено и сви су били позивани да буду сведоци и пријаве јеретике. Уколико неко није имао шта да пријави, сам би био осумњичен. Јеретици су и сами могли да се пријаве у року од 3040 дана, јер им је обећавано помиловање. На основу сакупљених доказа, следи хапшење и писање тужбе од стране фишкала који тражи да се оптужени мучи док не призна кривицу. Чак и да оптужени призна одмах кривицу, спроводио се чин вере пре извршења казне.Мучење се обављало само једном, али је могло да се наставља док оптужени не призна кривицу. Методе мучења су биле сурове, прављене су посебне справе које је користила само инквизиција, док су поједини инквизитори веома уживали у процесу мучења. Није било довољно да се само призна кривица, већ и да се наведу сви детаљи — који би се поклапали са изјавама сведока. Тако добијено признање се морало сутрадан поновити, а уколико би се порицало, мучење се настављало. Ослобађајуће пресуде су биле ретке и само се утврђивало да нема довољно доказа, а када се докази накнадно пронађу, процес би се настављао до доношења пресуде.


Пресуде инквизиције су могле бити следеће:
- Оптужени је могао бити ослобођен, али су такви случајеви били веома ретки.
- Процес је могао да буде суспендован, односно, одложен. Тада би оптужени био пуштен на слободу, али и даље под сумњом и уз напомену да се процес може наставити у сваком тренутку. Одлагање је у ствари било начин да се случај реши без јавног признања да је дошло до грешке и да је оптужени недужан.
- Оптужени је могао да буде проглашен кривим и тада би морао да се јавно одрекне вере.
- Могао је да буде и “помирен”, односно, на јавној церемонији би се мирио са католичком црквом.
- Најстрожа казна је била смрт на ломачи. Извршење се дешавало јавно. Уколико би се осуђеник покајао, пре спаљивања би га угушили, а уколико се не би покајао, спаљиван је жив.
- Међу лакше казне спадали су прогон на одређено време, хаџилук (ходочашће – дугачко путовање на одређено место које се сматра „ светим местом “ из чисто верских разлога), бичевање или служење у краљевској галији. Усталио се обичај да се мањи прекршаји могу отплатити новцем, тако да је установљена тарифа. Конфискација имовине готово никада није изостајала, а било је и случајева да је казне извршаване тако што су оптужене продавали у робље.
Инквизиција је извршила и поделу оптуженика:
1. Neg­a­tivo је био онај јеретик који није признавао ништа и био је спаљен као непоправљиви грешник.
2. Dimin­uto је јеретик који је премало признао и издао премало сарадника и обично је и он спаљиван.
3. Here­siarch (кнез јеретика) је био онај који не само да је био јеретик, већ је и друге подучавао кривом учењу. Покајао се или не, жив је спаљиван.

Чин вере, Auto de fe, представљао је победу цркве над јеретицима и као највиша служба, заказивала се на велике празнике. Долазио би велики број људи из околних места и тражили опроштај за своје грехе. На главном градском тргу, подизале би се две трибине: једна је била предвиђена за инквизиторе и световну власт, а друга за јеретике. Дан пре самог чина, инквизитор носи зелени крст који ставља на олтар и чуван је од стране доминиканаца, а бели крст носи се до ломаче, која је обично била изван града. Рано ујутру, на олтару на којем се налази зелени крст, служи се миса. Осуђеници добијају доручак и облачи им се санбенито — посебна хаљина за осуђенике, а на главу им се ставља короза — шиљата капа осликана сценама из пакла. Затим их одводе до трибине и изриче им се пресуда,а онда следи извршење – јавно спаљивање на ломачи. Чин вере завршавао се церемонијом одрицања и измирења цркве и јеретика који су се покајали. Церемонија је настављана сутрадан када су покајници јавно шибани, а након тога одвођени у тамницу.
У време Шпанске инквизиције, спроводила се цензура која је водила рачуна о моралу. То се посебно односило на сликаре и њихове моделе, па су тако настајале слике на којима није било голих људи, поготово жена што је било карактеристично за сликарство ренесансе.
Инквизиција је оштро поступала и са свештеницима који су нарушавали морал јер су током исповедања заводили жене и девојке, па је тада уведена исповедаоница каква и данас постоји.

Лука Влаховић

Јавни час „Да се никад не заборави, Холокауст, да се никад не понови“

Јавни час „Да се никад не заборави, Холокауст, да се никад не понови“ биће одржан у свечаној сали Пожаревачке гимназије у среду, 17. априла 2013. године, са почетком у 18 часова.


Други светски рат (19391945) био је први тотални рат у историји у коме је страдало много више цивила него припадника оружаних формација. Процењује се да је, од преко 50 милиона жртава у рату, чак 90% било цивилног становништва. Други светски рат је, нажалост, обогатио и речнике увођењем новог појма, који до тада није био у употреби. То је израз геноцид, што у буквалном смислу значи „убиство народа“, односно уништавање читавих етничких заједница. У овом периоду страдали су највише Јевреји, Роми, Словени, Срби, посебно на простору Независне државе Хрватске. Како са Другим светским ратом није престала елиминација људи због припадања различитим народима, за геноцид који су спроводили нацисти од доласка на власт у Немачкој 1933. до пораза 1945. користи се израз Холокауст. Холокауст, у изворном значењу, означава жртву паљеницу која је приношена боговима код Грка и Римљана у антици.


Доношењем Закона о заштити немачке крви и немачке части у Нирнбергу 1935. године, нацисти су практично ставили Јевреје ван закона, одузимајући им грађанска права, право да обављају јавну службу, иду у школе, позоришта, па чак и да користе јавни превоз. Строго су забрањени бракови између „аријеваца“ и Јевреја. Прогон је појачан након „Кристалне ноћи“ 1938. године, када је уништено и опљачкано најмање 7000 јеврејских трговина, спаљено 177 синагога, а око 30 000 Јевреја одведено у концентрационе логоре. Од 1939. године и почетка рата, Јевреји су обавезни да носе ознаку на одећи, жуту траку са Давидовом звездом. Смештани су у посебно изоловане делове градова – гета, од којих је највећи био у Варшави.


Међутим, нацистима ово није било довољно, па је почетком 1942. године, нацистички врх донео одлуку о спровођењу „коначног решења јеврејског питања“, чиме је почела најсмртоноснија фаза Холокауста. На готово индустријски начин, у логорима фабрикама смрти, у гасним коморама и крематоријумима, страдало је скоро шест милиона Јевреја, тј. две трећине европских Јевреја. Укључујући и друге групе, Роме, Словене, политичке неистомишљенике нациста, хомосексуалце, људе са менталним и физичким проблемима, број жртава Холокауста достиже и 16 милиона.


Иако су нацисти војно поражени у рату 1945. године, а њиховом вођству суђено у Нирнбергу 19451946. године, и данас морамо скретати пажњу на погубност тоталитарних режима и борити се против идеологије коју су заступали, расне теорије и антисемитизма. У том правцу је и осмишљен пројекат „Да се никад не заборави, Холокауст, да се никад не понови – музиком пишемо сећања“, који реализује српско-​јеврејско певачко друштво у сарадњи са еминентим стручњацима. Циљ је да се кроз својеврстан час историје, музике, психологије, пре свега младим људима пренесу поруке о толеранцији, о прихватању различитости која представља богатство у модерном, плуралистичком друштву, о борби против предрасуда, расизму и антисемитизму, али и да се истакне потреба сећања на прошле догађаје да се они никада не би поновили. Посебно је значајно сведочење особе која је преживела Холокауст и која нам приближава ове, само наизглед, давне догађаје.

Српско-​јеврејско певачко друштво основано је у Београду још 1876. године. После Другог светског рата све до 2010. године хор је носио име „Браћа Барух“.


Хор Браћа Барух — Yerusha­layim Shel Zahav

Породица на Балкану – приче из историје XIXXX века


На самом почетку ваља рећи нешто што сви ми умемо често да кажемо – Балкан је другачији, јединствен, по многим питањима се разликује од онога што се назива Европом. До оваквог закључка долазимо лако, из свакодневне перспективе. Ипак, овде треба бити опрезан у излагању и не упасти у замку. Треба се суздржати и не тумачити оно што је другачије као нецивилизованост. Културни простор Балкана обликовао се у нарочитим историјиским условима. Слику тог простора најбоље ће дочарати живот Србије на прелазу из XIX у XX век.


У деценијама после стицања независности велику већину становништва у Србији чинило је сељаштво. Близу 90% од укупног броја житеља ондашње Србије живело је на селу. Породична задруга је и даље основни облик породичног живота. Опис једне такве породице оставио нам је и Вук Караџић, он каже: “Срби најчешће живе у кућним заједницама. У понеким кућама наилази се и на четир-​пет венчаних парова. Мало има појединачних породица . Броју венчаних одговара број омањих кућа у окружењу главне, која свима заједно служи за обитавање током дана . Тамо се поставља заједничка трпеза, тамо станују и спавају старији људи, док сви други и лети и зими спавају у својим сопственим кућама, где, додуше, нема огњишта. У свакој кућној заједници постоји глава породице и он управља кућом, као и читавим имањем. Он издаје наредбе где ће се и на који начин радити, он одлази на разговоре са Турцима и учествује у сеоским скуповима и саветовањима. У договору са другим члановима кућне заједнице, он и продаје оно што је на продају и купује оно што је неопходно. Он располаже новцем, води рачуна о плаћању пореза по глави домаћинства и сваког другог данка”.

Напомена: Неки истраживачи новије генерције, попут бугарске историчарке Марије Тодорове, затим професора Југоисточноевропске историје на Универзитету у Грацу, др Карла Казера, итд. захтевају да се термин задруга не користи у историјско-​демографским анализама због тога што његова употреба лако доводи у заблуду — најпре сугерише да је балкански тип породице — задруге ограничен искључиво на јужнословенско становништво, што није случај. Други велики недостатак овог појма јесте што се непромишљено користи за сваку сложену породичну структуру у jугоисточној Европи, без обзира на културни образац на којем су се оне развијале.



Основни културни образац породичне задруге заснован је на патријархалним односима. Дефиниција патријархалног друштва била би отприлике оваква: друштво које се придржава вредности одређених у далекој прошлости у коме отац и мушкарац имају водећу улогу. Такво друштво се у основи противи било каквој модернизацији, односно врло свесно избегава све модерне вредности. Балкански патријархат се развијао веома рано, још у предримско доба, у планинским областима западних и централних делова Балкана. Настао је у кoнтексту пасторалног сточарства. Османска управа, која је наступила пред крај XIV века, овај процес је са једне стране подстакла, а с друге стране проширила из планина у низије и долине, путем сеоба које су трајале све до позног XIX века.


Балкански патријархат карактеришу две групе елемената. Прва група приписује мушкарцима, у односу на жене, не само друштвено доминантну, већ и тлачитељску улогу. Три конститутивна елемента ове групе представљају принципи патрилинеарности, патрилокалности и уређења заснованог на правима мушкарца. Другу групу критеријума представља владавина старијих мушкараца над млађим, очева над синовима, старије браће над млађом — принцип сениората. Владавина стараца и поштовање које им се имало указивати јасно се види у неким пословицама: „Где се старац не поштује, ту ни Бог не помажe“, или, „Старо дрво јаче букти“.


Ова комбинација принципа типична је за Балкан. Она је деловала на обликовање карактеристичног балканског породичног домаћинства и њему одговарајућег патрилинеарног система сродства. Патрилинеарност у овом контексту означава један од два могућа унилинеарна система — матрилинеаран и патрилинеаран. За разлику од билинеарног система који у једнакој мери признаје порекло и са женске и са мушке стране, агнатски, патрилинерани систем прихвата само мушку линију. Само она има нормативно дејство; женска се линија, додуше, начелно признаје, али се у пракси не примењује. Патрилинеарни систем одликује искључивањем супруга и кћери из власништва и наслеђивања. Патрилинеарност се задржала и у језицима балканских народа, нпр. у већини европских језика не прави се терминолошка разлика између браће и сестара са очеве или мајчине стране (uncle, aunt или onkel, tante) док су се, у већини балканских језика, та обележја сачувала до данас. Патрилинеарност никако не иде без патрилокалности — брачни парови живе у оквиру домаћинства мужевљевих родитеља. Пошто агнатска група поседује заједничко власништво над покретном и непокретном имовином, жене постају флексибилан и занемарен елемент у брачним везама.


Пре него што се постави питање да ли је то било нужно, односно да ли је мушкарац морао да поштује правила патрилокалитета, треба објаснити још неколико ствари и термина. Неолокалитет, што подазумева заснивање новог домаћинства приликом склапања брака, није био могућ. Разлог томе је што мушкарчев удео у власништву над покретном и непокретном имовином унутар његове породице није био преносив, све док се домаћинство не подели. Одлуку о подели домаћинства, по принципу сениората, доносиле су главе породица.


Слике балакнског типа породице можемо често наћи у уметности — сликарству или књижевности. Ево једне интересантне која долази из пера Живојина Мишића. Војвода Живојин Мишић у својим успоменама описује живот становника свог села, села Струганик, у близини Ваљева: „У раније време отићи до Ваљева за њих је био догађај, а о одласку у Београд или ма коју другу варош да и не говоримо. Мало је било мушкараца тог времена који су Београд познавали, а о њиховим женама, правим мученицама, не треба ни да говоримо. Жене и одрасле девојке не само да су заједно са мушкарцима подносиле све пољске тежачке радове, сем косидбе, већ су у задрузи биле без икаквог права. Ни један Струганичанин за живу главу у друштву неће ословити своју жену њеним именом, као ни жена свога мужа. Они су за мужеве – „она“, а мужеви за жене „он“.“



Патријархална породица на простору Балкана почела је полако да нестаје половином XIX века, најпре због демографских разлога — систем је почео да се круни када је стопа морталитета половином XIX века кренула благо да опада, раст броја становника доводи до миграције становништва, разбијања породичне задруге и настанка инокосних породица. Само током последњих година XIX века број становника у Србији се увећао за више од 15%. Више од половине становништва било је млађе од 19 година.


Непотребно је рећи да је правац, горе поменутих, миграција био село — град. Грађанство, као друштвени слој, чинили су трговци, занатлије, чиновници, официри, професори, учитељи… Велика већина њих је управо била са села, тако да се у Србији често говорило да је грађанство потекло „из гуња и опанака“. Како год било, грађанство, које представља елиту друштва, све више усваја западњачке обичаје и начин живота. Ипак, коначан обрачун са патријалном породицом доћи ће тек половином XX века, односно након Другог светског рата.



Комунистичке снаге су, из сопствених идеолошких разлога, патријархалне принципе и традиционалну организацију домаћинства сматрали партијским непријатељима. Доживљавали су их као препреку процесу модернизације. Равноправност жене, однос између родитеља и деце, као и наследно право представљале су кључне тачке у борби против патријахалних структура. Законодавним мерама, које су се тицале аграра, подстицало се разбијање многочланих домаћинстава — ограничена је величина приватног поседа.


Поред свих ових покушаја гушења патријархалних начела унутар балканске породице неки од научника сматрају да је „балканско породично домаћинство“ заправо опстало, те да данас имамо традиционални садржај у новом облику. У већини српских села данас имамо широко распрострањени тип домаћинства који се одликује бинуклеарном структуром: један родитељски пар живи у заједници са ожењеним сином (ређе са удатом кћерком). Док би старци у дому и даље одржавали традиционални начин производње, дотле је млади пар у селу или чак оближњем граду, тражио посао. Ово би значило да је васпитање унука добрим делом препуштено баби и деди, који на тај начин традиционалне, предмодерне вредности преносе на још једну генерацију, генерацију својих унука.

Иван Маринковић

Наставиће се…