XXII ГЛУМАЧКЕ СВЕЧАНОСТИМИЛИВОЈЕ ЖИВАНОВИЋ“ — Под жрвњем, 2017.


Четврте вечери глумачких свечаности Миливоје Живановић увеличало је Југословенско Драмско Позориште новом представом – Под жрвњем. Борис Исаковић, који је већ био награђен статуетом Миливоја Живановића, ове вечери понео је статуус глумца вечери по одлуци и жирија публики и стручног жирија.

ДОКЛЕ?“ – Под жрвњем – Драгослав Ненадић

Данило Станимировић



У пуном сјају и са изузетном посвећеношћу од стране познатог редитеља Егона Савина заједно са комплетном екипом представе Под жрвњем Југословенског Драмског Позоришта, давно заборављено име Драгослава Ненадића који заједно са Нушићем, Матавуљем, Предићем, Бојићем… припада генерацији драмских писаца који су модернизовали српско позориште; враћа се у разговоре љубитеља позоришта. У тим разговорима требало би се чути питање о актуелношћу овог аутора које је, по свему судећи, потпуно излишно.


Радња драме дешава се почетком двадесетог века на периферији Београда. Пратимо три приче сличних мотива, механизама, проблема, па чак и последица.


Корени људског зла су у беди, а представа Под жрвњем врло храбро али опасно копа дубоко у људску природу можда, душу сигурно. Као резултат тога добијамо језиво, ипак до краја недокучено сазнање о томе колико дубоко човек може да иде када престаје да буде човек.


Говоримо о доброти и о злу, покушавамо да их дефинишемо. Пре свега, ужасавамо се помисли нашег саговорника које нама личи на зло. Разумно, јаче се ужасавамо на сам чин онога што сматрамо злим. Али, шта је то једино што доживљавамо са већим негодовањем од самог „злог дела“?


У потпуно поремећеном систему вредновања које човек ствара под утицајем неморалних идола којима претходи застрашујућа немаштина и глад, моћнија фигура у заједници покушавајући да одржи егзистенцију те заједнице, потлаченог наводи на неморална дела зарад постизања „најважније ствари“ – новца.



Тако се гради и главни сукоб ове драме. Млади који су као жито у кошу млина, несвесни шта их чека, у својој трагичности, трагедијом покушавају да преваре трагедију која их неминовном чека. Са друге стране имамо њихове „старатеље“, „одгајиваче“ а понекад чак и родитеље. Њихова трагичност садржана је у томе што су већ почели да се из жита претварају у брашно. Жрвањ почиње да их меље, а они то прихватају јер су свесни да је то једини начин да не остану без хлеба.


Чија је трагичност већа бесмислено је говорити. Једно је факат. У бесомучном вапају црева за комадом хлеба, човек прихвата да буде самлевен под жрвњем како би млин створио хлеб за некога тамо, непознатог и далеког који исто тако вапи за хлебом, под жрвњем.

XXII ГЛУМАЧКЕ СВЕЧАНОСТИМИЛИВОЈЕ ЖИВАНОВИЋ“ — Авети, 3.4.2017.


У понедељак 3. априла 2017. обележено је треће вече Глумачких свечаности – Миливоје Живановић. Посетиоци Дома за културу Пожаревац имали су прилике да погледају позоришну представу „Авети“, по драми Хенрика Ибзена, у режији Андреја Носова и у извођењу Битеф театра, Будва град театра, МЕСС Сарајево и Хартефакта.


За глумицу вечери жири публике, као и стручни жири, изабрао је Мирјану Карановић, која је тумачила лик Хелене Алвинг. Представу су пратили ученици Пожаревачке гимназије Мина Милошевић и Данило Станимировић.

Авети


Мина Милошевић



Након премијерног извођења „Луткине куће“ Хенрика Ибзена децембра 1879. године у Копенхагену, уследиле су жестоке критике деветнаестовековног друштва, које је осудило протагонисткињу Нору због напуштања мужа и због њеног манифестованог осећања јаке потребе за слободом, аутономијом и поштовањем које као одрасла и способна индивидуа заслужује. Жена је, стога, објекат, беспомоћно, слатко дете, птичица у кавезу, лутка у луткиној кући, она припада најпре свом оцу, а затим свом супругу, који је размењују међусобно у трговинским односима, као комад робе, чија цена варира у зависности од квалитета, а сваки други сценарио који подразумева њену слободу практично је незамислив.


Фотографија преузета са сајта САРТР

Постоји, додуше, један минимални вид слободе за жену у таквом друштву, а то је слобода коју уживају удовице – и то је управо ситуација у којој се сусрећемо са протагонисткињом драме „Авети“ – Хеленом Алвинг, која је одговор на питање шта би било са Нором да је остала у Луткиној кући. У позоришној представи Битеф театра, Будва град театра, МЕСС Сарајево и Хартефакта, у режији Андреја Носова, атмосферу живота госпође Алвинг (Мирјана Карановић) дочарава нам елегантна, богата, али празна сцена, са лепим рамовима без слика окаченим на зиду (Мирна Лер). Поред тога што минималистички израз у потпуности одговара игрању једног класика, коме заиста никакве екстензије нису нимало потребне, он налази своју оправданост и у значењу саме драме – у празном животу луткине куће, која је далеко од љупке атмосфере, а много ближе јези празнине психолошког хорора који обузима госпођу Алвинг; то је место на коме вребају авети прошлости, које упорно подсећају на потлаченост жене, ту велику грешку човечанства над њом.


Ова Ибзенова драма може се у извесном смислу сматрати и антитезом „Илијаде“, одговор који коначно стиже 2700 година касније. У Хомеровој „Илијади“ клетва је бачена на Хелену Тројанску, која је одлучила да оде; у Ибзеновим „Аветима“ проклета је Хелена Алвинг, која је одлучила да остане. Персонификација осуђујућег друштва јесте лик Пастора Мендерса (Слободан Бештић), конзервативног и уштогљеног свештеника, који је у тренутку у прошлости, у ком је госпођа Алвинг, као и Нора, одлучила да напусти свог мужа и свој потлачени положај, изашао пред њу и рекао јој да то нипошто не учини, попут Ибзенових критичара који су бурно реаговали на Ибзенов завршетак „Луткине куће“. Послушавши Пастора, кога поштује и воли, Нора је закорачила на пут своје безизлазне трагедије.


Као у античким трагедијама, „грехови отаца свете се на деци“, те проклетство Хелену Алвинг сустиже у судбини њеног сина Освалда (Милан Марић). Госпођа Алвинг према свом сину гаји изузетно нежан и топао однос, јер он је једина смисаона тачка њене трагичне судбине, исходиште свих њених нада и очекивања, он је син жена лоших мужева, које у њему налазе утеху и оне елементе уважавања које нису добиле у браку. Госпођа Алвинг суочава се са тешким, сабласним тренуцима привиђења господина Алвинга у цртама Освалдовог лица и у његовим гестовима; ови прикази достижу ниво параноје и указују на необјашњиво велики страх госпође Алвинг. „Нешто је црвоточиво још од рођења“, каже Освалд злослутно најављујући свој исход. Трагедија се креће климкасно, од језивог привиђења авети господина Алвинга у Освалдовом пушењу луле, до љубави која се развија између Освалда и Регине (Јована Гавриловић), кућне помоћнице, за коју се потом испоставља да је ванбрачна ћерка господина Алвинга, производ његових многобројних авантура. Кулминаторни пункт представља импресионистички приказ пожара у сиротишту госпође Алвинг, њеном једином самосталном пројекту, који је био основа њене финансијске слободе, а који је започела са намером да створи свом сину приходе који нису проклетог порекла, као богатство господина Алвинга. Смена светлости и таме, црвене боје ватре, сепије која носталгично боји период када је нада још увек била присутна, и тамнозелени хладни мрак коме су ликови препуштени изузетно дочарава драматичност, у комбинацији са репетицијом реплика и темпом самих дијалога, који је изузетно тих и устаљен током већине представе, да би у тренутку кулминације појачаном емоцијом и висином гласова ликова довео до изузетно појачане тензије, након које се судбина јунака непогрешиво сурвава у провалију пропасти. Осим инцестне везе међу Освалдом и Регином, сазнајемо да Освалд болује од сифилиса, који му је отац, поред проклетог богатства и полусестре, оставио у наслеђе. Госпођа Алвинг сусреће се са спознајом психичке и физичке агоније кроз коју њен син пролази и налази се у тешкој дилеми: извршити еутаназију, помоћи сину у самоубиству морфијумом, на шта је он очајнички преклиње, или пустити га да живи и пати.


Фотографија преузета са сајта Битеф театра


Казна грчких богова за хибрис Хелене Тројанске била је епских размера и сручила се на читав тројански народ; судбина Хелене Алвинг метонимија је судбине свих жена, и њена казна је унутрашња и тиха, болна константа, позив на одупирање судбини која се сручава на госпођу Алвинг на позорници, жртвено и дирљиво, да се више никада не би сручила ни на једну жену из публике.

XXII ГЛУМАЧКЕ СВЕЧАНОСТИМИЛИВОЈЕ ЖИВАНОВИЋ“ — Иванов, 2.4.2017.


У недељу 2. априла 2017. обележено је друго вече Глумачких свечаности – Миливоје Живановић. Пре почетка представе „Иванов“ А. П. Чехова, у извођењу Народног позорипта Београд и у режији Татјане Мандић Ригонат, као пратећи програм у холу Центра за културу одржана је промоција новог броја часописа „Сцена“, часописа за позоришну уметност у издању Стеријиног позорја. За глумца вечери жири публике изабрао је Бранка Видаковића, који је у представи, упркос прелому руке непосредно пред представу, изузетно и без наговештаја потешкоће тумачио лик Павла Кириловича Лебедева, док је прилику да се бори за статуету Миливоја Живановића вајара Јована Солдатовића од стручног жирија добила Хана Селимовић, која је тумачила лик Саше, кћери Лебедових, младе еманциповане девојке очајнички заљубљене у Иванова. Овај тандем оца и кћери током читаве представе измамљивао је највеће симпатије код публике.


Представу су пратили ученици Пожаревачке гимназије Мина Милошевић и Данило Станимировић.

Иванов


Мина Милошевић



Драма Антона Павловича Чехова „Иванов“ у извођењу Народног позоришта Београд и у режији Татјане Мандић Ригонат почиње сусретом публике са неочекиваном концепцијом позоришног простора (сценографија: Бранко Хојник) – са гледалиштем које тежи ка облику античког позоришта Епидаурус, и са сценским простором који је уоквирен гледалиштем, попут античке оркестре. За разлику од класичне позорнице, овакав простор омогућио је изузетан доживљај близине ликова, присуство и константни, природни и неизвесни увид у њихову драму, као и њихово потпуно отелотворење и осећај стварности приликом проласка глумаца кроз публику. Позадину оркестре сачињавао је комплекс који подсећа на римску sce­nae frons, на којој су на почетку драме били позиционирани ликови који још увек нису оживели на сцени, на којој је дух Ане Петровне у венчаници бдио над венчањем њеног мужа, Ивановна, и на којој се налазио оркестар (Никола Драговић, Иван Мирковић, Немања Бубало), који је виолином, виолончелом и хармоником дочарао магловиту меланхолично-​уклету атмосферу ове психолошке драме. Ова Чеховљева драма бави се најпре психологијом несхваћеног јунака – Иванова (Никола Ристановски), који представља комплексан систем различитих страна личности, које су често у тешком међусобном конфликту, стога се осећа недоследност у понашању Иванова и контрадикција између његовог унутарњег живота и његових спољашњих акција и представа других људи о њему. Иванов је објекат сопствене интроспекције, која га болно притиска и доводи у стање „потиштености“, алијенације, апатије, меланхолије и очаја, на турбулентном ролеркостеру осећања који је тешко бреме и за њега самог и за оне који га воле, али не разумеју. Његова трагедија управо је у тој потреби за разумевањем и самоспознајом, која доноси болне закључке. Процес кроз који пролази Иванов извесна је претеча или аналогија Камијевог Мерсоа и његовог суочавања са апсурдом – обојица су наизглед странци свом окружењу, и обојица су ипак вољени од стране тог истог окружења – посебно од стране жена. Проблематичан, загонетан и хладан, Иванов поседује необјашњиву привлачност која обузима Ану Петровну, Марфу Јегоровну, а посебно Сашу Лебедеву, која осећа изузетну потребу да га спасе, баш као што Катарина Ивановна жели да спасе Дмитрија Карамазова у роману Ф. М. Достојевског. Међутим, Иванова нико не може спасти – он је својим драматичним суочавањем са комплексношћу сопствене личности осуђен на раскољниковски унутарњи раздор, он носи два тешка џака својих персона на леђима – и пуца – притиснут својом нехамлетском трагедијом, како је сам карактерише – јер Хамлет је узвишен, а Иванов је само обичан човек, суочен са „сувише зупчаника, сувише точкића“ који постоје у сваком од нас, и због којих се никада нећемо разумети. Изузетном глумом Хана Селимовић нам приближава лик Саше Лебедеве, која упорно покушава да спасе Иванова, не одустајући од мисије једне Офелије, са упорношћу Скарлет О’Харе.


Несрећни љубавни троугао између Иванова, његове туберкулозне жене Ане Петровне (Нада Шаргин), која га безусловно и очајно воли, као Дафина Вука Исаковича, и између младог лекара Љвова (Ненад Стојменовић), који очајно и тајно воли Ану Петровну, упознаје нас са трагедијом људи попут Љвова, који су контраст духовном стању Иванова, који су здрави, прави, јасни и поштени – али самим тим изузетно досадни за средину која умире од досаде над својим површним животима и која жели усхићење, сензацију, загонетку и немир какав нехотично са собом носи Иванов.



Драма је обогаћена разноврсним ликовима, који носе са собом периферне комичне и помало гротескне ефекте, који су заправо манифестација њихових личних трагедија, а које се назиру из њихових костима и појава, а међу којима су се посебно издвојили лик Шабељског (Предраг Ејдус) – весели, а на моменте и трагични примерак Панталонеа из комедије дел арте, као и лик Марфе Јегоровне (Вања Милачић), која за ликове драме најпре представља заносну femme fatale, међутим, која нам својим ужасно иритантним смехом и наметљивом појавом наговештава доминантну карактеристику своје похлепне и нарцисоидне личности.


У инвазији инстант-​доба, које ужурбано води у алијенацију, било је изузетно и неопходно искуство застати на моменат, наћи се у старом, реалистичном и хуманом театру, попут Чеховљевог, и размишљати о њој, разумевати Иванова, разумевати себе.

Иванов — мртва кугла


Данило Станимировић



Након Урбанових Родољубаца, представа коју је на позорници Народног позоришта поставила Тања Мандић Ригонат – Иванов, чини се као нови велики погодак нашег националног театра.. Обема представама заједничко је да носе велику важност за српско позориште и уметност уопште, скоро све остало што се тиче саме изведбе и контекста значајно се разликује.


Првенствена разлика је у режији двоје великих уметника и стручњака. Док је Андраш Урбан Стерију „раставио као џепни сат“ и од делова направио ново, контраверзно, снажно ремек дело; за Татјану Мандић Ригонат се више може рећи да следи Чехова него што његово дело реконструише. То наравно не значи да њен Иванов није нов и оригиналан већ напротив, њена решења отварају потпуно нове видове интерпретације и отелотворења класичних али и свих других дела било да су већ створена или да на то чекају.


Представа није ни почела а гледалац је већ опијен утиском тактова малог оркестра (Никола Драговић, Иван Мирковић, Немања Бубало) који свира мелодију која нас подсећа на неки познати филмски трилер (Ирена Поповић); као и потпуно оригинална сценографија на тродимензионалној сцени која се налази у центру „арене“ (окружена је са три стране публиком која седи на трибинама док се на четвртој страни налази оркестар и део сценографије који активно учествује у развијању радње до самог краја када ће представљати кључни елемент). Док музика хичкоговски појачава тензију и најављује драму, сценографија прво засени, затим се представља и на крају вас удобно смешта да се осећате „као код своје куће“.


Све у вези са овом представом је храбро.


Храбро је поставити је на потпуно оригиналан, широј публици непознат начин; Храбро је одиграти целу драму без и најмање адаптације или скраћена а да при том, дуже од два и по сата без паузе представа држи веома висок ниво узбуђености; Храбра је, али оправдана подела улога која доказује вредност Народног позоришта.


Од Ивановових монолога, преко тајних дијалога оговарања и склапања уговора па до сцена са великим бројем глумаца на сцени у „уредима за сељачка питања“ гледаочева пажња ниједног тренутка не опада. У представи је то постигнуто једноставним али веома захтевним поступком за извести (поготово на оваквој сцени) а који ће аутор овог текста слободно назвати – лопта пажње.


Када посматрате фудбалску утакмицу или тениски меч, ваша пажња прати кретање лопте. Играчи тако константно мењају локацију вашег центра пажње док ви непрестано померате главу лево-​десно или горе доле. Сличан феномен дешава се у позоришту. Глумци се труде да по упутству редитеља усмере пажњу гледаоца на оно што је битно пре свега за саму причу. У оваквој постави представе овај механизам подиже се на још већи ниво. Поменута лоптица пажње сада постаје кугла пажње, и то не било каква кугла, већ билијарска кугла. То нам поред постера представе сугерише сто за карамбол који је део сценографија као и сама сцена која попут билијарског стола садржи шест кључних тачака (рупа) и централни део на коме се централне ствари и одвијају. С обзиром да се као гледалац налазите на трибини и да представу као у арени гледате са висине. Ваши погледи кретаће се идентично као погледи гледаоца билијарског меча. Глумци своје кугле пажње померају, сударају, одбијају, убацују у рупу и поново ваде, било да се на сцени налази један, два, три… или свих петнаест глумаца са петнаест ликова драме. Односно, свих петнаест кугли колико их иначе има у билијару.


Сваки лик подсећа на неку од кугли на шта посебно указују костими значајно обојени одређеним тоновима какве имају и саме билијарске кугле.


Једна кугла константно „фелшира“. Бори се са собом, врти се и кружи у облику осмице (или знака бесконачности) – Иванов чији је костим црн, подсећа на Мерсоа и може се видети као његова пандам али у реалној драми уместо у филозофији. Он је „стални члан уреда за сељачка питања“; Од његове егзистенције сви стрепе јер кад црна кугла упадне у рупу, игра је готова. Изгледа као да би црну куглу у овом случају могао да избави једино ударац у билијару познат као мртва кугла. На жалост, такав се ударац може извести само са белом куглом чију боју носи Ана Петровна која је за њега дала веру, срце, живот, душу и волшебно се на самом крају уздигла изнад стола на коме се вечно шарене кугле играју јер више нема беле да игру оконча финалним ударцем који би убацио Иванова у рупу. Иванов немогавши да поднесе тај бесмисао одлучује да то уради сам, неочекивано, кратко и шокантно. Тако да се сви заледе, све стане а игра напокон заврши.

XXII ГЛУМАЧКЕ СВЕЧАНОСТИМИЛИВОЈЕ ЖИВАНОВИЋ“ — Народна драма, 1.4.2017.


У суботу 1. априла 2017. по двадесет и други пут у Пожаревачком центру за културу отворене су глумачке свечаности професионалних позоришта – Миливоје Живановић. Пре самог почетка фестивала као пратећи програм у холу Центра за културу отворена је изложба Музеја позоришне уметности Србије „Петар Краљ, улоге у позоришту и на радију“. Отварање фестивала увеличали су Светлана Бојковић са пригодним говором о љубави према Чика Миливоју и градоначелник града Пожаревца Бане Спасовић који је стручном жирију уручио кључ града на чување током 6 дана трајања фестивала. Ове године селектор фестивала је редитељ Небојша Брадић а стручни жири ради у саставу: Милован Здравковић, Ана Софреновић и Михајло Миша Јанкетић. Жири публике чине Маргарета Секуловић, Горан Сегер и Соња Мирић. Прве вечери представило се Народно позориште Београд са представом Народна драма Олге Димитријевић у режији Бојане Лазић.


За глумца вечери жири публике изабрао је Ивана Марковића који у представи тумачи лик Милана док је прилику да се бори за статуету Миливоја Живановића вајара Јована Солдатовића од стручног жирија добила Сена Ђоровић за лик Бранке.


Представу су пратили ученици Пожаревачке гимназије Мина Милошевић и Данило Станимировић.


Народна драма

Пише Мина Милошевић


Народна драма“ Олге Димитријевић, у извођењу Народног позоришта Београд и у режији Бојане Лазић, јесте мелодрама прожета народном музиком. Међутим, она је заправо снажна антитеза стереотипичних асоцијација на концепт „народног“, друштвено ангажована и храбра критика патријархата, али и елитизма.

Суштина и кулминациони тренуци драмске напетости исказани су фолк композицијама у извођењу ликова драме, као у сонговима драма Бертолда Брехта. За разлику од Брехтових сонгова, композиције које су присутне у Народној драми није писала ауторка драме, већ су посреди композиције разноликог опуса фолк музике, међутим, стављајући их у контекст трагедије и наде својих ликова и сликајући њихову психолошку и социјалну ситуацију, Олга Димитријевић указује на досад често занемаривану значењску димензију ове музике, што је често последица интелектуалног елитизма и изједначавања свих композиција ове врсте музике са друштвеном декаденцијом. Трагичношћу која је присутна у гласу певача и снагом тишине ова драма успела је да нам докаже да мелодрама никако не може бити окарактерисана једино као израз лагане тематике. Емоција која прати извођење композиција са којима се сусрећемо у овој драми указује на закључак који изводи Владан Десница у својим „Прољећима Ивана Галеба“ – свака је музика тужна. И заиста, дурско пијано весеље изгледа пре као жалосни вапај, него као радосни поклик. Народна драма је симултани приказ наизглед сукобљених трагедија, за које можемо закључити да заправо имају сродно порекло, а то је укалупљивање у ред, обичај и оно што се очекује, робовање друштвеним конвенцијама схваћеним као законима и универзална „трагедија блата“ која обухвата простор шири од позорнице и шири од села у коме је смештена радња.

Са трагедијом се најпре сусрећемо у лику Анке, који је тумачила глумица Ана Мандић. Анка је Нора нашег доба, жена која не жели да живи у луткиној кући и која жели да буде своја, али за разлику од Ибзеновог времена и драме у којој Нора изговара шокантан лични феминистички манифест своје судбине у последњој сцени, у Народној драми Анка знатно раније исказује огорченост над својом потлаченошћу и потребу за слободом. Изузетан је симултани приказ Анкиних бубица, трију девојака које симболизују три стране њене личности, које би се уклопиле у друштвена очекивања, али које су дијаметрално супротне од Анкине централне и јаке, самосвесне личности. Анкина трагедија одјекује од самог почетка, на коме су усиљени осмех и тужне очи Ане Мандић савршено дочарале емоцију која прати венчање са Миланом (чији је лик тумачио Иван Марковић), са круном плодова изнад главе која није њена, а која припада једној од Анкиних бубица, која је седела тачно иза Анке. Анка није само носилац борбе за еманципацију жена, она је такође борац против угњетавања права оних чија сексуална оријентација одудара од патријархалне поставке породице. Сусрећемо се са трагичном љубављу између Анке и певачице Бранке (Сена Ђоровић), која се заснива најпре на идентификацији међу женама које су роба, чији се транспорт обавља у породицама или у кафанама, а које једино желе да буду слободне и којима је једини излаз љубав. Иронична је друштвена осуда морала и превеликих сексуалних слобода Бранке, чија пристојна одећа и опхођење материјализују њену исправност и духовну чистоту, за разлику од одеће коју носе Анкине бубице и Анка на почетку драме и која открива и истиче женско тело као објекат.


Трагедија је видљиво присутна и у лику Милана, гастарбајтерског сина који одише инфантилношћу и незрелошћу, на ког се сручава бреме одговорности главе породице са којим он не уме да се носи. Он је дечак од кога се очекује да буде pater famil­ias и да преузме улогу која је несразмерно велика, будући да је она збир свих улога које су одузете женама породице.


Кључна трагедија ове драме је у форсирању усмерења радње ка ономе „како ред налаже“, док она заправо све време тежи ка томе да буде слободна, али под тешким бременом друштва покушај слободе пуца као балони који су чинили сценографију. Радња се креће по компасу од „породичне идиле“ до повратка у „породичну идилу“, заокретом од 360 степени, чији је циклични завршетак безизлазан и болан, каква је и судбина њених актера.


Тема ове мелодрамске трагедије изузетно је актуелна и важна, извођење је храбро и успешно руши конзервативне оквире, тежи ка експресионистичком крику акумулиране фрустрације над неправдом, шокира, али позива на разумевање и идентификацију, која је утолико више омогућена управо народном атмосфером, блиским и свакодневним ликовима и фолк музиком.


НАРОДНА ДРАМА“ Олга Димитријевић

Пише Данило Станимировић


Ако је радња једног савременог комада познате друштвено ангажоване ауторке смештена у једно српско село, за очекивати је да ће се појавити теме попут породице, традиције, наслеђа, правила понашања и начина живота. Ипак, као контра план овим темама у Народној драми Олге Димитријевић појављују се љубав две жене, бунт и разбијање устаљених правила која се поштују „ јер тако треба“ и „зато што је тако од како је света и века“. Ова два краја у представи су повезана текстовима и музиком новокомпоноване фолк културе а све се заједно сваљује на леђа Анке (која као да „није од овог света“) док је само дело — комад о слободи и љубави.


Сјајан први утисак на публику оставља занимљива сценографија (Зорана Петров) а касније и костими (Марина Вукасовић Меденица) који заједно на суптилан начин сугеришу време дешавања радње, учествују у карактеризацији ликова али и, као што комплетна представа чини, остављају простор гледаоцу да превиди преплитање тема прошлости, садашњости и будућности; Да постави огроман број питања; Да почне критички да сагледа ствари и да се наравно, у томе изгуби. Овакав механизам сагледавања, јавља се , или би барем требало да се јавља на сличан начин у свим профилима људи који се нађу у седиштима испред позорнице на којој се изводи Народна драма у режији Бојане Лазић, те овај феномен заједно са чињеницом да се представа игра у националном театру чини читав пројекат изузетно провокативним али и пројектом од великог значаја.


Ипак , како је већ раније поменуто – ово је комад о љубави и слободи али и о страху који ове две теме обједињује. На двобој љубави коју главна јунакиња Анка (Ана Мандић) осећа према родитељима излази потреба за слободом и страх да ли је она уопште остварива. Појављује се Бранка (Сена Ђоровић) у којој Анка види потенцијалну могућност да се ослободи ланаца и поново се рађа неизмерна али прохитрена љубав. Анка, растрзана на међи крајности које ипак воли, постаје збуњена и уплашена. Ипак, она остаје онај појединац који иако није успео да промени свет, успео је да промени себе јер је једини лик који проблеме не гура „под тепих“ већ им се заиста супротставља. У томе и лежи трагичност али у исто време оптимистичност ове приче.


На крају, прича остаје отворена а гледалац ошамућен и нови проблеми се јављају. Наравно, српско село (иако солидно постављено) остаје заувек недокучено.

Саветник — филм који је могао бити много више



У последње време често читам сајтове посвећене оцењивању филмова. Читајући коментаре за филмове с најбољим оценама, схватио сам да је добар део налога лажан (што због имена, што због истих безличних коментара). Бацио сам се на изучавање правилника и пронашао сам оно што сам тражио. На једном од најпопуларнијих филмских сајтова – ИМДБ је довољно да се преко регистрованог налога да глас. Продуценти стога унајмљују људе да гласају за њих и тиме нарушавају сувереност оцена.

Разочаран у ИМДБ и њему сличне сајтове, одлучио сам да напишем своју рецензију филма који је потцењен на дотичном сајту. Посреди је филм Саветник (The Coun­selor). Рађен у режији чувеног Ридлија Скота (Rid­ley Scott), Саветник говори о успешном адвокату кога партнерство са високорангираним нарко-​дилерима доводи у ситуацију да мора, поред свог живота, да пази на живот своје нове веренице.

Ово релативно ново филмско остварење има све предиспозиције да буде ремек-​дело. По мом мишљењу, неки од тих фактора успешности су искусан и добро поткован редитељ који уме да направи изузетан комад (Осми путник (Alien), Истребљивач (Blade Run­ner), Гладијатор (Glad­i­a­tor) и контроверзни Прометеј (Prometheus)); изванредна глумачка поставка са звучним именима холивудске данашњице (Бред Пит (Brad Pitt), Камерон Дијаз (Cameron Diaz), Хавијер Бардем (Javier Bar­dem), Мајкл Фасбиндер (Michael Fass­ben­der), Пенелопе Круз (Pené­lope Cruz)); и исто битна „супстанца“ је одличан сценарио Кормака Мекартија (Cor­mac McCarthy). И поред доброг „темеља“, готов производ је нешто лошији него што се очекивало.

Ликови у овом филму су, по мом мишљењу, магловито приказани. Мислим да је поистовећивање с глумцима, односно неки вид повезивања гледалаца с актерима у причи филма тешко (можда и не) изводљиво. Ова појава је ретка у филмској индустрији и њена последица је незаинтересовано гледање остатка филма.Такође бих напоменуо да су дијалози на неким местима генијални, док су на неким сувопарни. Осим критика желео бих да кажем како сам одушевљен глумом Камерон Дијаз која се невероватно уклопила у улогу Малкине. Солидан перформанс су понудили Бред Пит и Хавијер Бардем, али Мајкл Фасбиндер, иначе проверен глумац, овог пута није био на висини задатка.

Одушевио сам се техничким елементима филма. Фотографија је сјајна као и кадрови. Једино што ме брине је да ће се у скоријој будућности сама радња филмова занемарити зарад добре фотографије.

Све у свему, одлична замисао, мало лошија реализација.

Оцена : 7/​10

Иван Животић

Спавачи (Sleep­ers) — филм који вас неће оставити равнодушним



Филм Спавачи је снимљен по узору на истоимени аутобиографски роман аутора Лоренца Каркатере (Lorenzo Car­cat­tera). Филм је у режији Берија Левинсона (Barry Levin­son) изашао на биоскопска платна 1996. године. Ово остварење представља реткост међу екранизованим делима, јер нема већих одступања од романа америчког писца, што заслужује сваку похвалу.

Можда је један од најважнијих фактора заслужних за успех овог филма управо избор глумаца. По мом мишљењу, веома је храбра, али понешто ризична Левинсонова одлука да у глумачкој екипи нађе места и за проверене „ветеране“, и за уметнике чије су каријере биле тек у почетној фази. Главне улоге у овом филму су припале, тада глумцу у успону, Бреду Питу (Борилачки клуб, Господин и госпођа Смит, Снеч, Океанових 11, 13, итд.) у улози Мајкла Саливена — адвоката почетника; Џејсону Патрику (Изгубљени момци, Инкогнито, Губитници, итд.) у улози Шејкса — новинара; Рону Елдарду (Кућа песка и магле, Само пољубац) у улози Џона Рајлија; Билију Крудпу (Танак лед, Државни непријатељи, итд.) у улози Томи Маркана; Роберту де Ниру (Кум 2, Таксиста, Разјарени бик, Ловац на јелене, Било једном у Америци, итд.) у улози оца Бобија; Дастину Хофману (Дипломац, Поноћни каубој, Крамер против Крамера, Тутси, итд.) у улози пропалог адвоката Денија Снајдера; Мини Драјвер (Признање, Грос Поинт Бланк, Добри Вил Хантинг, итд.) у улози Керол Мартинез; и многи други.

Већ уводна реченица даје гледаоцима до знања да је филм базиран на истинитој причи. Радња филма је смештена у западном делу Њуjорка седамдесетих година двадесетог века (сам део града се зове Паклена кухиња (Hell’s Kitchen) и то не без разлога, више о овом делу Њујорка овде). Четири тринаестогодишњака, најбољи пријатељи Шејкс, Мајкл, Томи и Џон, из досаде смишљају смицалицу над локалним продавцем уличне хране. Док је продавац окупиран другим пословима, тинејџери гурају његова колица низ степенице метроа. Нажалост, игром случаја колица ударају у несрећног пензионера, који је случајно пролазио ту, и усмрћују га. Четири пријатеља бивају послати у поправни дом (те одатле и сам назив ‘Спавачи’- у сленгу означава младе који су осуђени на боравак у ‘поправном дому’ у периоду дужем од девет месеци), скривени од очију јавности и спољашњих утицаја, где су остављени на милост и немилост обесним чуварима. Чувари Шон Ноукс (Кевин Бејкон) и Ралф Фергусон (Тери Кини) понижавају их, малтретирају и сексуално злостављају и самим тим остављају трајне психичке последице на младе дечаке. Десетак година касније,Томи и Џон налећу на Шона и Ралфа које убијају и тим чином започињу освету.

Костими, фотографија, језик, сцене су фасцинантно добри и реалистични. Имао сам осећај да се налазим у ‘гангстерском Њујорку’.

Спавачи су освојили доста награда и номинација, а најважније су:

1. Номинација за Оскар у категорији за најбољу филмску музику — Џон Вилијамс (знате га по музици из Звезданих ратова, Индијане Џонса, Супермена, Хари Потера, и још многих других блокбастера);

2. Најбоља женска споредна улога — Мини Драјвер (од стране Удружења лондонских критичара).

Једино што замерам овом невероватном филмском достигнућу је представљање Роберта де Нира, који је, по мени, најкомплетнији глумац данашњице. Де Ниро у овом филму није пружио надахњујућу реализацију оца Бобија. Он, иако је емотивни центар филма, пружа тек осредњу филмску инкарнацију овог чудесног лика.

Моја оцена: 9/​10

Иван Животић

Тестера, нова франшиза која прати утабани пут Мајкла и Џејсона



Живот — пет слова, нити краће речи нити дуже мисли. Током целог живота, појединац се труди и тежи ка остваривању истог и његовом испуњењу. Живот је краћи него што човек мисли, па га често, несвестан те чињенице, протраћи и не цени. Једини начин да имамо живот је да му се посветимо као фанатици. Али путујући његовим стазама, губимо интересовање, окрећемо се погрешним аспектима и заборављамо на његово, а и наше постојање. Ето, у животу је, на жалост, тако, трње добијају живи, а руже мртви. Кроз тачан али ипак, за нијасну превише морбидан начин, постојање живота, потребу за истим, показује, веровали или не, филм Тестера, односно цео серијал.


Прва помисао, како моја тако и туђа, на филм Тестера је одвратност, одбојност, горчина, укус смрти у устима и страхопоштовање. Немогућност проналажења одређене присебности ствара одбојност према том филму, режисеру, према причи уопште. Критикован од стране многих, имао је не тако славно појављивање, мада, упркос томе, остао познат широм света и урезао се својим, благо речено, гадним сценама у људску свест. Питање је сада, као и раније, има ли Тестера, има ли режисер Дарен Лин Бузман, неку поруку људима или је само, као велика већина, снимио морбидан филм који не оставља људе равнодушним? Уосталом, не би цела франшиза имала седам филмова и две видео игрице, да људи не реагују на саму причу и основна питања која она поставља.


Спремивши желудац и одгледавши све делове, замислио сам се, оставивши на страну неки свој субјективни доживљај филма. Има ли поруку? Има. Да, има. Веровали или не! Трошивши сате и сате свог живота на гледање, не знајући да ли је било узалуд, стижете до дела где је све јасно, где се карте отварају. На најнеобичнији начин, на најбруталнији начин, наилази се на срж овог филма. Живот. Да, живот. То је та зачкољица, то је окидач, то је суштина. Главна радња односно начин на који непознати убица бира своје жртве јесте управо њихов живот, њихово одбацивање слободе, њихово уништавање себе и оног што јесу. Његова жеља није да убије. Његова жеља је да научи, на најтежи начин научи људе да цене свој живот. Колико се људска психа мења у тренуцима опасности? Да ли нас понесе адреналин или нас страх убије? Чувени Џигсоу поставља животно питање: „ Да ли смо спремни да повредимо себе да бисмо се спасили? Да ли смо спремни да повредимо друге да бисмо себе сачували? Да ли смо спремни да убијемо?? Да ли смо спремни да мењамо део тела за живот???” Колико је заправо јака жеља за животом, зависи од особе до особе, али занимљиво је да у тренуцима умирања и највећи песимиста би све урадио зарад свог спасења. Та непријатна питања се отварају гледањем Тестере. Гледајући одабране који не цене живот и доживљавајуци њихове недоумице, њихов бол, њихов страх, помислимо — а шта бих ја урадио у том тренутку, а како бих се ја понео. Да ли бих убио? Питање на које одговора нема све до тренутка када се, на жалост, не нађемо у тој ситуацији. Све су то животне чињенице које су повезане, које прате једна другу, које не могу једна без друге. Нас не узнемирава смрт. На њу смо сви спремни и нисмо. Узнемирава нас умирање.


Волиш ли живот? Онда га немој траћити, јер је он састављен од времена. Живот је рај и сви смо ми у рају, али ми то не желимо да знамо, не видимо.


Most peo­ple are so ungrate­ful to be alive.

Немања Вељковић