Социолошка анализа филма са Грегом де Кјуром, школска 2016/​17.



У петак 19. маја 2017. године ученици одељења IV2, на иницијативу професорке социологије Ане Трајковић, имали су прилику да пристуствују социолошкој дискусији са Грегом де Кјуром, глумцем и теоретичарем филма пореклом из Лос Анђелеса, о филму „Дестинација Србистан“ (Log­book Ser­bis­tan, 2015) Желимира Жилника, који се бави путањом и судбином афричких имиграната у Србији.


Грег де Кјур познат је по свом проучавању југословенског црног-​таласа, теме са којом је докторирао на Факултету драмских уметности у Београду. Његово интересовање тренутно је највише усмерено ка филмовима Желимира Жилника, редитеља црног таласа који је и данас активан, претежно у домену документарног филма, а који је најпознатији по свом филму „Рани радови“, за који је 1969. године награђен на Берлинском међународном фестивалу наградом „Златни медвед“.


Дискусија о филму „Дестинација Србистан“ кретала се у оквиру три кључна питања која представљају путању од форме до садржине и ефекета филма на стварност у којој настаје. Прва тема о којој су ученици дискутовали тицала се језика филма, недоречености и неегзактној дефинисаности његове форме, која нас оставља у дилеми да ли је посреди документарни или играни филм. Тешко је укалупити Жилникове филмове у једну од ове две категорије. Уместо тога, можемо говорити о брисању граница и синтези одлика ове две врсте. „Дестинација Србистан“ тежи ка томе да објективно прикаже стварност и сликовит приказ и низ секвенци које изгледају природно и свакодневно, без изграђене драмске радње, напетости и конкретних карактера чији развојни лук пратимо, по свом разгледничком карактеру свакако указују на документарност овог филма. Међутим, у овом филму не постоји наратор који нам хладним, објективним гласом говори о актуелној имигрантској кризи, већ нам нема камера омогућава директну везу са животним причама, понашањем, мислима и тежњама јунака, који у ситуацијама, од којих су неке задате од стране редитеља, делају и говоре онако како како то чине и када нема камера.



Следеће отворено питање тиче се прагматике филма и задире дубоко у његову садржину бавећи се поруком овог филма у политичком контексту. „Дестинација Србистан“ изузетно је друштвено ангажован филм и значајан због теме којом се бави, која је универзална, будући да су миграције процес који је инхерентан друштву, а док су, с друге стране, актуелне миграције афричког становништва са ратних подручја у Европу посматране као шокантне и застрашујуће, често кроз тешку призму расизма и ксенофобије. Сусрећемо се са размишљањима имиграната о актуелној политичкој ситуацији и њиховој сопственој позицији кроз интимне дијалоге приказане у филму. У овим дијалозима расправља се о сукобу закона и основне људске потребе за слободом и достојанством, што гледаоце ставља у позицију разумевања оправданости илегалног прелажења граница; разговара се о људској похлепи и сујети и о недостатку интересовања великих сила и светских организација, као и интелектуалаца и дебата које би активним бављењем проблемом мигрантске кризе могле да пронађу његово решење; критикује се и недостатак бављења злочинима, чији се узроци не отклањају, већ се само затвором кажњавају починиоци. Иако постоје љубазни људи са којима се имигранти сусрећу, њих је неупоредиво мало наспрам свеприсутног расизма. Насупрот афричком кодексу поштовања странца, „белци“ изузетно често експлицитно и имплицитно показују негостопримство, понижавање и ирационални страх и презир, супротстављајући се на тај начин једном од најсветијих закона божанстава Старе Грчке – поштовању свог госта, и као и антички преци, и актуелно становништво Европе живи у сенци хибриса.


Завршни део дискусије бавио се питањем „Шта нам овај филм говори о нашој земљи?“ и то је тренутак када као саговорници који су истовремено и грађани Србије постајемо умешани. Умешаност нас самих доводи нас до идентификације са јунацима ове повести о миграцији и до спознаје да смо сви подједнако у опасности. Није лако носити се са трагикомичним репликама: „Погледај ове путеве! Исти су као у Африци!“, „Боже, избави нас из Србије!“, и другим реченицама које нам јасно стављају до знања да Србија не изгледа као место погодно за живот ни људима који беже од рата хиљадама километара у непознато. На кратком проласку кроз Србију, путници намерници врло добро анализирају и разумеју њену политичку и економску ситуацију, а њихови закључци забрињавајуће су истинити. Уз сиромаштво, заједничка особина Срба и Африканаца јесте у томе што смо у великој мери и ми имигранти, са дијаспором која постаје бројнија од становника Србије, са редовним одливом мозгова, што резултује, између осталог, и све већом популарношћу љубави према нацији која се све више трансформише у само носталгију, која у свом заносу губи контакт са реалношћу и помера се на скали од национализма до фашизма и ксенофобије. Страх од странаца због чињенице да смо и сами странци чини актуелну друштвену ситуацију све више налик Камијевом апсурду, а све мање налик пристојној мултикултуралној светској заједници у којој владају толеранција и култура дијалога.



Дискусија са Грегом де Кјуром и професорком Аном Трајковић била је велики плус за развој критичког мишљења, а с обзиром на то да је вођена на енглеском језику, представљала је и добру вежбу артикулације мисли на страном језику. Као и дискусија, и само познанство, размена идеја, интересовања, искустава и ставова са г. Де Кјуром једно је корисно и охрабрујуће искуство за матуранте који се полако проналазе и још увек траже, жељни да уче на грешкама и формирају се у одговорне и самосвесне личности.

Мина Милошевић

Центар за дневни боравак с нама



Снимак за Пожаревачку гимназију: Стефан Грујић


Да разлике нису битне и да се свака може превазићи, показали су ученици Пожаревачке гимназије у среду, 3. октобра 2012, када су школу посетили вршњаци гимназијалаца из Центра за дневни боравак из Пожаревца. Професор социологије, Ана Ранковић, годину дана већ успешно остварује контакт између наше школе и овога центра. Овога пута неколико њих почастило је нашу школу својим доласком.


Они су уживали у интерпретацији глумаца, а касније су се, уз музику, игру и много смеха, створила пријатељства која ће оставити трага. Читавом догађају присуствовали су и професори и директорка који су били и више него задовољни овим зближавањем, а све је забележила и телевизијска камера. Нажалост, иако се у Центру налази око 27 младих, само је неколицина присуствовала овоме сусрету, али они су били и више него довољни да посведоче и буду део пријатељстава без граница. Били су са нама око сат времена и онда се вратили назад уз обећања да ћемо се ускоро поново видети.


Професор Ранковић има идеју да се ове посете организују барем једном месечно, те ће се дружење свакако наставити и проширити. Емоције које су испуњавале све који су присуствовали тамо немају цену и свако од нас не може да дочека поновни сусрет са младима који заслужују сву љубав овога света.

Иконија Дабижљевић


Један од утисака за те дивне хероје


Данас је био прилично леп дан, али без обзира на то, осећала сам дозу нервозе. У посету су нам дошли другари из Центра за дневни боравак. Када су ушли у салу за физичко, на тренутак нисам знала шта да радим, једноставно ударило ме је то да су ми блиски по годинама, али да смо ипак толико различити. Пришли смо да се упознамо с њима и они су ме изненадили… Нису били стидљиви или уплашени, него срећни зато што ћемо се играти са њима, зато што су напокон ту – са нама.


Гледали су мали скеч са одушевљењем и толико јако аплаудирали да је изгледало као да су највећи обожаваоци мојих школских другара који су глумили (искрено верујем да ниједан блок-​бастер до сада није добио толико аплауза и добрих емоција, колико су добили наши глумци у том тренутку). Када смо почели да се играмо, они су опет, без имало страха од нас, узели лопте и почели да нам показују шта знају. Бацали су лопте, трчали, а оно што је мени било интересантно је то да све што бисмо им показали, или им рекли да је боље да се уради на другачији начин , они би одмах прихавтили промену (за разлику од нас самих – конформизам узео маха, шта ли, не знам, питаћу свог професора филозофије). Чудно, али док сам испуцавала тројке с њима (неспретно, наравно), осећала сам се као Владе Дивац и као неко ко може све.


Када смо играли кошарку и када би лопта стигла близу обруча, небитно ко ју је бацио, они су били пресрећни и бацали ‘коску’ или би рекли просто рекли — ‘браво’. Сваки мали успех они су доживели као да је највећи, и као да је и њихов, и радовали се зато што се ја осећам добро.


Ипак најлепше нешто што сам видела данас је то колико су они блиски и како се брину једни о другима. Њихова радост и чистоћа духа као да су дали и нама додатна крила, те смо се осећали као да је сам Зефир посетио нашу школу и донео са собом добре вибрације и веру у оно што би велики писац Толкин назвао „Arda Unmarred“ (знаће они који нису само гледали филм – знам, знам, неки ће рећи: „Па, то није фер! Елитисто! Штреберу!“, али дух који је слободан, неће бити у букагијама, зато што мора да нађе одговор на ову референцу – или просто – ко се запита, казаће му се).


Пошто смо се играли у групама, увек су гледали где су им остали другари, да случајно не оду без њих. Изузетно је и то колико се не стиде да покажу своју љубав — све време су ишли около, грлили нас и љубили. На одласку су рекли да су се лепо провели и позвали нас да дођемо већ сутра код њих да се играмо.


Ово искуство данас ми је још више помогло да схватим да према људима који имају било какав проблем, физички или ментални, не треба, као друштво, да прилазимо с предрасудама и одбијањем, него само да будемо ту што више можемо (предрасуде – чуда над чудима, и нашег крста који носимо, а да га нисмо ни свесни). Потребно је толико мало – само их одбацити. Сви они који су данас били у сали с нашом екипом из Центра, провели су се феноменално, а успут доживели и оно што моја професорка књижевности назива катарзом (и ето и њој омажа, случајно). Искрено и без оног што бисмо назвали ‘фолирањем’, већина нас жели да има више оваквих сусрета, јер су они ми – само чистији тлоцрт.


Ана Стојићевић