Републичко такмичење у певању традиционалне песме основних, средњих школа и гимназија — прво место, школска 2016/​17.

Удружење музичких и балетских педагога Србије је и ове године 20. и 21. маја у Београду, организовало Републичко такмичење у певању традиционалне песме основних, средњих школа и гимназија. Циљ овог такмичења је да подстакне децу да певају песме из области народног стваралаштва. Изворне народне и обичајне песме доприносе очувању историје и културе народа. Овај музички жанр својим постојањем и трајањем сведочи како о сопственом квалитету и значају, тако и о народу који га је створио и очувао.

Такмичење се одвијало у шест категорија.( шеста категорија /​трећа и четврта година средње школе и гимназије). Пожаревачку гимназију је представила Јелена Јевтић, ученица трећег разреда, коју је припремала професор музичке културе Јелена Ракић. Одабраном песмом из Kосовске Митровице Kад сам била девојана млада, Јелена Јевтић је задовољила критеријуме у литерарном и музичком смислу (чиста интонација, правилан дах, добра дикција, одговарајући темпо и динамика).

Жири — Мирослава Петров (Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Ана Бабић Ракиџић (етномузиколог) и Младен Челебић (професор) — дао је једногласном одлуком 100 бодова (максимални број) и ЛАУРЕАТ нашој ученици Јелени Јевтић.

Јелена Ракић, професор музичке културе

Социолошка анализа филма са Грегом де Кјуром, школска 2016/​17.

У петак 19. маја 2017. године ученици одељења IV2, на иницијативу професорке социологије Ане Трајковић, имали су прилику да пристуствују социолошкој дискусији са Грегом де Кјуром, глумцем и теоретичарем филма пореклом из Лос Анђелеса, о филму „Дестинација Србистан“ (Log­book Ser­bis­tan, 2015) Желимира Жилника, који се бави путањом и судбином афричких имиграната у Србији.

Грег де Кјур познат је по свом проучавању југословенског црног-​таласа, теме са којом је докторирао на Факултету драмских уметности у Београду. Његово интересовање тренутно је највише усмерено ка филмовима Желимира Жилника, редитеља црног таласа који је и данас активан, претежно у домену документарног филма, а који је најпознатији по свом филму „Рани радови“, за који је 1969. године награђен на Берлинском међународном фестивалу наградом „Златни медвед“.

Дискусија о филму „Дестинација Србистан“ кретала се у оквиру три кључна питања која представљају путању од форме до садржине и ефекета филма на стварност у којој настаје. Прва тема о којој су ученици дискутовали тицала се језика филма, недоречености и неегзактној дефинисаности његове форме, која нас оставља у дилеми да ли је посреди документарни или играни филм. Тешко је укалупити Жилникове филмове у једну од ове две категорије. Уместо тога, можемо говорити о брисању граница и синтези одлика ове две врсте. „Дестинација Србистан“ тежи ка томе да објективно прикаже стварност и сликовит приказ и низ секвенци које изгледају природно и свакодневно, без изграђене драмске радње, напетости и конкретних карактера чији развојни лук пратимо, по свом разгледничком карактеру свакако указују на документарност овог филма. Међутим, у овом филму не постоји наратор који нам хладним, објективним гласом говори о актуелној имигрантској кризи, већ нам нема камера омогућава директну везу са животним причама, понашањем, мислима и тежњама јунака, који у ситуацијама, од којих су неке задате од стране редитеља, делају и говоре онако како како то чине и када нема камера.

Следеће отворено питање тиче се прагматике филма и задире дубоко у његову садржину бавећи се поруком овог филма у политичком контексту. „Дестинација Србистан“ изузетно је друштвено ангажован филм и значајан због теме којом се бави, која је универзална, будући да су миграције процес који је инхерентан друштву, а док су, с друге стране, актуелне миграције афричког становништва са ратних подручја у Европу посматране као шокантне и застрашујуће, често кроз тешку призму расизма и ксенофобије. Сусрећемо се са размишљањима имиграната о актуелној политичкој ситуацији и њиховој сопственој позицији кроз интимне дијалоге приказане у филму. У овим дијалозима расправља се о сукобу закона и основне људске потребе за слободом и достојанством, што гледаоце ставља у позицију разумевања оправданости илегалног прелажења граница; разговара се о људској похлепи и сујети и о недостатку интересовања великих сила и светских организација, као и интелектуалаца и дебата које би активним бављењем проблемом мигрантске кризе могле да пронађу његово решење; критикује се и недостатак бављења злочинима, чији се узроци не отклањају, већ се само затвором кажњавају починиоци. Иако постоје љубазни људи са којима се имигранти сусрећу, њих је неупоредиво мало наспрам свеприсутног расизма. Насупрот афричком кодексу поштовања странца, „белци“ изузетно често експлицитно и имплицитно показују негостопримство, понижавање и ирационални страх и презир, супротстављајући се на тај начин једном од најсветијих закона божанстава Старе Грчке – поштовању свог госта, и као и антички преци, и актуелно становништво Европе живи у сенци хибриса.

Завршни део дискусије бавио се питањем „Шта нам овај филм говори о нашој земљи?“ и то је тренутак када као саговорници који су истовремено и грађани Србије постајемо умешани. Умешаност нас самих доводи нас до идентификације са јунацима ове повести о миграцији и до спознаје да смо сви подједнако у опасности. Није лако носити се са трагикомичним репликама: „Погледај ове путеве! Исти су као у Африци!“, „Боже, избави нас из Србије!“, и другим реченицама које нам јасно стављају до знања да Србија не изгледа као место погодно за живот ни људима који беже од рата хиљадама километара у непознато. На кратком проласку кроз Србију, путници намерници врло добро анализирају и разумеју њену политичку и економску ситуацију, а њихови закључци забрињавајуће су истинити. Уз сиромаштво, заједничка особина Срба и Африканаца јесте у томе што смо у великој мери и ми имигранти, са дијаспором која постаје бројнија од становника Србије, са редовним одливом мозгова, што резултује, између осталог, и све већом популарношћу љубави према нацији која се све више трансформише у само носталгију, која у свом заносу губи контакт са реалношћу и помера се на скали од национализма до фашизма и ксенофобије. Страх од странаца због чињенице да смо и сами странци чини актуелну друштвену ситуацију све више налик Камијевом апсурду, а све мање налик пристојној мултикултуралној светској заједници у којој владају толеранција и култура дијалога.

Дискусија са Грегом де Кјуром и професорком Аном Трајковић била је велики плус за развој критичког мишљења, а с обзиром на то да је вођена на енглеском језику, представљала је и добру вежбу артикулације мисли на страном језику. Као и дискусија, и само познанство, размена идеја, интересовања, искустава и ставова са г. Де Кјуром једно је корисно и охрабрујуће искуство за матуранте који се полако проналазе и још увек траже, жељни да уче на грешкама и формирају се у одговорне и самосвесне личности.

Мина Милошевић

Фестивал младости 2017 — Грађанин племић

Сајам образовања у Петровцу, школска 2016/​17.

Представници Пожаревачке гимназије промовисали су школу на Сајму образовања у Петровцу 05.04.2017. Тим су чинили ученици III разреда Илија Вукосављевић, Богдан Миленковић и Анђела Андрејић и професорке Александра Момчиловић и Мирјана Живојиновић.

Организатор сајма је Гимназија „Младост“ из Петровца, а намењен је будућим средњошколцима петровачког краја. На штанду школе заинтересованим родитељима и ученицима биле су доступне информације о раду школе кроз штампане материјале и презентацију као и исцрпне и корисне информације из разговора са ученицима наше школе.

Поред Пожаревачке гимназије и Гимназије „Младост“, на Сајму су учествовале и остале средње школе из Пожаревца као и медицинска школа из Јагодине и Пољопривредна школа из Свилајнца.